субота, 18. септембар 2010.

ИВЕР - помало аутобиографска песма

ИВЕР

Од свих мука и свих зала
где баш ова да ме снађе
да сам треска што је пала
далеко од своје грађе?

Кад је знано одвајкада:
Ивер пада где је клада.

Какав сам то ја преседан
судбу кунем, Бога хулим
што талогу том сам предан
да окончам с лишћем трулим?

Срца крута и озебла
размишљам о својој коби
да сам осто део дебла
шта од мене постало би:

макар пармак тора овч’ег
ил' вратнице на појати
или онај тужни ковчег
где ће мрца опојати,

ил’ пракљача којом праља
на камену платно мрешка…
Излишна је прича даља
сам по себи – ја сам грешка

чим не служим више ничем
но изреку да поричем
ону што ме сад прогања
што не падох близу пања.

Покрепале снове вучем
у безнађе наду палу
да ме скупе с неким лучем
у фуруни за потпалу,

да с њим букнем, па да затим
у пепео пређем сињи
да се више не инатим
тој изреци што ме кињи.

Нек машице луг разгрну
кроз решетку прође црну
гар ивера који паде
далеко од своје кладе..