Данас је годишњица страдања Љермонтова., па да поставим његову песму
„Сан“ коју сам се охрабрио препевати.
Испала је помало пророчка...
СОН
М. Љермонтов
В полдневный жар в долине Дагестана
С свинцом в груди лежал недвижим я;
Глубокая еще дымилась рана,
По капле кровь точилася моя.
Лежал один я на песке долины;
Уступы скал теснилися кругом,
И солнце жгло их желтые вершины
И жгло меня - но спал я мертвым сном.
И снился мне сияющий огнями
Вечерний пир в родимой стороне.
Меж юных жен, увенчанных цветами,
Шел разговор веселый обо мне.
Но в разговор веселый не вступая,
Сидела там задумчиво одна,
И в грустный сон душа ее младая
Бог знает чем была погружена;
И снилась ей долина Дагестана;
Знакомый труп лежал в долине той;
В его груди, дымясь, чернела рана,
И кровь лилась хладеющей струей.
САН
препев Милка Грбовића
У подневној јари долине
Дагестана
лежах, у груди ме погоди тане,
још
се пушила дубока рана
по трагу крви искаапане.
Лежах ја сам
на песку долине;
литице се над мојом надвиле главом,
Сунце је жегло жуте врхове њине
и мене; ал’ ја сам мртвим сном спаво.
И усних у огњеном сјају пуном
пир завичајни у вечери снене,
младе жене са цветном
круном,
у веселом кикоту помињу мене.
Ал' у том жагру њен глас не чух
замишљена, сама, у томе сутону
у тужан сан њен млади тонуо дух
Бог зна у какве ли бриге утону.
И
она је снила долину Дагестана;
са знаним јој телом у долини тој;
из чијих груди се димила рана
и млаз крви се хладио на њој.