петак, 27. јул 2012.

"Сан" од Љермонтова у мом препеву


Данас је годишњица страдања Љермонтова., па да поставим његову песму „Сан“ коју сам се охрабрио препевати.
Испала је помало пророчка...

СОН
М. Љермонтов

В полдневный жар в долине Дагестана
С свинцом в груди лежал недвижим я;
Глубокая еще дымилась рана,
По капле кровь точилася моя.

Лежал один я на песке долины;
Уступы скал теснилися кругом,
И солнце жгло их желтые вершины
И жгло меня - но спал я мертвым сном.

И снился мне сияющий огнями
Вечерний пир в родимой стороне.
Меж юных жен, увенчанных цветами,
Шел разговор веселый обо мне.

Но в разговор веселый не вступая,
Сидела там задумчиво одна,
И в грустный сон душа ее младая
Бог знает чем была погружена;

И снилась ей долина Дагестана;
Знакомый труп лежал в долине той;
В его груди, дымясь, чернела рана,
И кровь лилась хладеющей струей.


САН
 препев Милка Грбовића

У подневној јари долине Дагестана
лежах, у груди ме погоди тане,
још се пушила дубока рана
по трагу крви искаапане.

Лежах ја сам на песку долине;
литице се над мојом надвиле главом,
Сунце је жегло жуте врхове њине
и мене; ал’ ја сам мртвим сном спаво.

И усних у огњеном сјају пуном
пир завичајни у вечери снене,
младе жене са цветном круном,
у веселом кикоту помињу мене.

Ал' у том жагру њен глас не чух
замишљена, сама, у томе сутону
у тужан сан њен млади тонуо дух
Бог зна у какве ли бриге утону.

И она је снила долину Дагестана;
са знаним јој телом у долини тој;
из чијих груди се димила рана
и млаз крви се хладио на њој.


среда, 11. јул 2012.

ТРЕЗВЕЊАК ПЕВА МОКРОЈ БРАЋИ

Свака вам ко Његошева, на свом месту
што имамо вас геније, Богу хвала
алби редом љoснули на допинг тесту
брже него што падате крај астала.

Ви лочете шта стигнете, где то иде?
Па глумите неку фелу алојебну
а спорташу када нађу стероиде
забрану му доживотну одмах ребну.

Кад се збућка коњак, вино, мека брља
лосиони и патоке, све ђутуре,
из ибрика дух изађе кад се трља
а ви духа измамите из чутуре.

Ружица вас, кобајаги утрнила
а ви, тобож нежне душе, попут плиша,
па сад за вас нема ништа сем црнила
не видите ништа бело (осим миша),

одваљени ко пармаци с трулог пресма
ко ће више небулоза да изрига
а раја се плахо зграни: Каква песма!
и настане трабуњава боем - књига.

И тако ви булазните, мртви пјани,
нашкрабате све што папир трпетмогне
штампају се ови ваши папазјани
са третманом поезије антологне.

Ти што пјани у бирцузу ломе, руше
изгубљено и пијано друштво мокро
хватају се међусобно посред гуше
ко је коме у пијанству риме покро.

Забрани ли неко вама стимулансе
што воде на ону страну, иза мозга,
шта би тада испевали? Нема шансе,
од подине остала би само розга.

И трезнима живац спадне са багламе
и шапате неке чују из дна главе
алне гасе те пожаре струком сламе
нитшаптаче пићем хоће да придаве.

Дохватите, али трезни лако перце,
па пишите песме праве, срок и верси
престаните да глумите квакосерце
препустите жалопојке некој Перси.

Са нама се натпевајте, при трезноћи,
макар било да се трчу кус и репат,
да видимо ко ће онда боље проћи,
и ко ли ће шашавије риме склепат.

Све од базе кад се гледа, па нагоре
трезвењаци парнасовски држе кључић,
Његош, Бранко. Шилер, Гете... Па Тагоре
а на крају Милан Ракић...
... ја...

...Дучић.