МОЈИ ПРЕПЕВИ

Да објасним откуд ја у овој причи. За то немам формалне квалификације, нисам завршио Филолошки него Економски факултет. Али, како се каже у оном вицу „Шта зна дете шта је 300 кила, ухвати и носи...“

Све је почело 2011 године, по наговору сада покојног Вука Бојовића. Он је био највећи поштовалац моје поезије, чак ме поредио са својим пријатељем Витом Николићем. И онда ми једном каже. „Када си већ таква ленчуга, па свој верси-таленат трошиш на реплике, пантографије, пародије и сл., зашто не препеваваш са енглеског језика, када га већ знаш. Тај таленат ће ти помоћи да задржавајући метрику, риму, мелодију стихова, садржај што више приближиш оригиналу. И то се одмах „наћерај“ на најтежег – на Виљема Блејка и „Тигра“.

Па ми он дадне неки препев „Тигра“ а касније сам нашао још 2-3 верзије на интернету.

Одмах видим у шта ме је увалио: Не само што је Блејк писао неким архаичним енглеским, где рецимо, уместо you каже thoe, него је познато да је био склон мистици, што се мора имати у виду. Уз то, „Тигра“ је срочио у неком стиху од 7 слогова, а када га преведеш на српски, оде на пеко 10.
И хајде, мајчин сине, остани у метрици а наведи све што је он рекао!

Ипак ја то урадим, препавам „Тигра“, и још неколико његових песама. Одем у УКС да то покажем. Тих дана господин Милан Ђорђевић је спремао нови број Serbian Literary Magazine у који је уврстио те моје препеве, што ми је значило велико охрабрење и референцу, пошто је то озбиљна публикација која се дистрибуира по свету, институтима за славистику итд.

После ми један пријатељ, препоручи савременог америчког песника, Dag E. Barr-а који доста јетко критикује савремено друштво.

После ми такође Вук зада нови домаћи: Да препевам Љермонтовљев „Сан“.

Онда узмем Јесењинове књиге и почнем мало да гледам,како је то М.М.Пешић радио. Наиме, у време мојих школских дана, Пешићеви преводи су били најчешћи и вероватно и најбољи.

Ту схватим да у руском нема толико десетерца као код нас, барем оног „епског“, са системом 4:6 слогова. А и „Керуша“ и многе друге су преведене баш у касичном десетерцу.

Препевам „Песн о хлебе“ коју нисам знао раније, па после упоредим са Пешићем. И нескромно закључим да моја верзије није ништа слабија, можда су неке строфе чак и боље.

Такође, погледам „Ану Сњегину“. Поема подугачка, велики залогај. Међутим, од ње је најчешће цитиран и познат крај, Анино писмо из Лондона и Серјожине речи на крају. Ту нађем меких озбиљних примедби на Пешићеву верзију, урадим своју.

Неколико људи ми је рекло да је та моја верзија неусиљенија и боља од Пешићеве, без рутине, распеванија. Међутим, спадајући у реалне особе, одговорим: „Вероватно јесте тако, али премало је ово да бих се ту заносио. Ја сам погледао неколико песама, па оне које су ми „легле“ њих сам радио. Али, када би требало да препевам стотине Серјожиних песама, било би ту и рутине и усиљених места.

У сваком случају, не видим сврху да препевам целу неку од Јесењинових књига. Јер, наше генерације су одрастале уз Тешићеве препеве, жалиле керушу онако како је то он превео, заљубљивали се уз Пешићеве верзије љубавних песама и немам право да то скрнавим. А нове генерације нити маре за Јесењина нити за Пешићеве препеве нити би мариле за моје.

После сам препевао пар песама са немачког, и чак једну са јерменског. Пoдразумева се да сам имао помоћ у дословном преводу, што Гугл што неки пријатељи, а мени остало само да тај превод дотерам версички, метрику, риму, мелодију строфа и тд...