Дражина годишњица

Ето прође још једна годишњица везана за наше суноврате и Пирове поразе...
Шта рећи о јаднику који је изучио високе војне школе али није учио народне пословице.
Да је знао ону "Пут у пакао је поплочан добрим намерама", не би чинио то што је чинио. Био би мало мудрији, макар по цену поштења, од кога нико није имао користи...

Из књиге "Пирови порази":

(О П) У С Т А Н А К

Прегази моћна швапска армада
Европу и околиш
у сланик да се прометнеш тада
ни чорбу да им не солиш

Или да будеш њихов пион
ил' планеш ко зубља борова
где је ту сада горди Албион
-нигде га ни од корова.

Шћућурио се у неком ћошку
ко беба мајци под хаљине
мани сад мржњу идеолошку
помагај, црвени Стаљине!

Корзира Шваба дуж Мажино-црте
черупа галске кресте
само се Срби шашави трте
да их опет ражесте.

Блесава глава а срце лавље
не трпе јарам ни дизгине
али за чије бабе здравље
да народ лудо изгине?

За једну њину - сто наших глава
тарифа поретка трулог,
и који хазардер има ту права
да друге меће на улог?

Прошлог се пута качили с царем
на финте насели кварне
немој сад опет, сачекај барем
док Шваба Рујке не џарне!

Не чека “Чича” но диже смело
српски устанак трећи
на шта се све то касније свело
-рогови плешу у врећи.

Једни у НОР-у, други у Збору
трећи на Равну Гору,
у замршеном балканском чвору
сумрак нам свиће у зору.

А кад се па српско клупко расплело
без неке жешће туче?
рођеног брата право у чело
што да се душмани муче?!

Уместо дарова, сад Кати сојка
грдило слути на крају
трине'с је увек баксузна бројка
чак и у цветном мају.

“Срба све мање, а нас све више”
шапуће крстача хумци
стара се драма и даље пише
само су нови глумци...

***

Н А Р А В О У С К У Р Ч Е Н И Ј Е

Неко у НОР-у, неко у Збору
неко на Равну Гору...
то већ прелази у ноћну мору
- нама је место у тору...

**

РЕЧ ДА ЗГАЗИ, НЕ ПРИЛИЧИ
НИКОМ ЖИВОМ, ПА НИ “ЧИЧИ”

Кад клупко почне да се осипа
не вреди плетиљи прељу да пањка
имо си у руци оног Јосипа
ал' му ни длака са главе не мањка.

Што није Николи у руке пао
да за трен ока свеће му згасну
ти си га штитио, јер си му дао
реч официрску, српску и часну.

Ал' кад ти Коста дође на диван
да зборите што вам зборити ваља,
брзо се снизо, као пеливан
и ту су излишна питања даља.

Фиснуше га, ко грање церово
а и он је речи твојој верово.

Тај харамбаша, аждаја пећка
није баш био некаква цвећка.

Но курјак горски, кога се плаше
на ред и закон није баш свико
ал' барем беше од лозе наше
а Броз чији беше, то не зна нико...

7 ДЕЦЕНИЈА ОД КАКО ПЛАНУ УСТАНИЧКА ПУШКА

Учили су нас да је 7. јула пукла прва устаничка пушка. После смо сазнали да није пушка него пиштољ. И да Жикица није убио два немачка војника, него два Србина, једног избеглог из НДХ, који је побегао од усташке каме, да погине од српске руке.

Па сам ја то обрадио у реп-маниру, у књизи "Пирови порази"

ШПАНАЦ РЕП

Четере'с и прве године господње
усред Беле Цркве( или негде код ње)
на Ивањдан свети, седи Жика Шпанац
под вашарском шатром, и куса пребранац,

притом бриге море младога СКОЈ-евца
где да мало смочи свог црвеног певца
али он је сада на партијском задатку
рад идејни фура, не брине о патку

Фрустрације своје Жика вешто скрива
обузме га целог та активност жива
своју снагу црпи из партијског штива
уз свесрдну помоћ коњака и пива.

*

Али га је једна запалила клинка
из суседног села млада Живадинка
а дотичном цуром адреналин влада
па на вашар ваздан коло води млада
кипти снага испод блуза и долама
под ногама њеним земља се пролама

ал' не мрда никуд млада срцоломка
без пандура једног - свога новог момка
и његовог друга из истога тренда
због њих Жика живце не кида, већ ренда

И, следећи стриктно њин црвени мото
“Ако могу, зашто не бих туђе ото”
он се покрај Живке уфати у коло
све нападно киби колено јој голо
све га дрма струја на високе волте
па нападно киби и у њен деколте

Али врисну пандур, кад (најзад) скапира:
“- Бежи мала од тог црвеног тапира!
А ти, шта ти хоћеш, комуњарско ђубре?
Мислиш не знам зашто чакшие ти бубре,
мислиш можда да сам весло посисао,
бежи, док те нисам легитимисао!”

Али тада Жики мрак на очи паде:
“- Е, сад ћеш да платиш, буржоаски гаде!
е сада си брајко, зелен бостан обро
јер је свако женско заједничко добро
темељни је принцип друштвене својине
дочекати нећеш Мале Госпојине!”

Па у томе часу комуњарски гоља
латио се свога скривеног пиштоља
пре но трепну раја што се пренерази
упуца их чисто на идејној бази.

када груну п и ш т о љ у Жикином длану
устаничка п у ш к а у Србији плану.

Али ни том Жики, дизачу устанка
не вредео живот колко жута банка
не поживе дуго од те своје славе
ваљда нешто зглајзо, па осто без главе.

*

Целом овом причом ја сам само хтео
да осветлим мало славног НОБ-а део
нека једном знају и млади и стари
шта се тога дана десило у ствари

информишем људе и њине потомке
што будала поби те недужне момке..

НОЛЕТОВ УСПЕХ ИЗ ДРУГОГ УГЛА

Коме то још није јасно зашто је председник ишао на Вимблдон? Ишао је да Нолeта упозори да буде социјално одговоран. Јер, дечко је безобразно богат, и ред је да направи барем неки мост.

Нолетов успех има неке мрље:

• Прво, доћи ће АТ и рећи: „Шта је Нолетов сервис наспрам Јавног сервиса?“
  
  
• На то ће ПР службе рећи: "Ти то зовеш топ спин, то јест врхунски? Дођи да ти покажемо шта је врхунски спин!"
  
  
• А Принц ће да каже: „Какав анџастис! Њега зовете патриотом што једе лондонску траву, а ја љубио нашу, па опет немате поштованје!"

ПС:

Нећемо о рекету..Та игра речи је апсолвирана у време Монике...

Гулов извештај са службеног пута

ИЗВЕШТАЈ СА СЛУЖБЕНОГ ПУТА

Великом Султану, Стамбол Варош
Од Абдулаха Гула, председника уже Турске

Ја, паша Гул ево више пута обиђох нахије наше царевине, србијанску, босанску, а никшићку сада не стигох.

Одмах да ти велим, није се много промијенило у дјеловима нашег отоманског царства, које се прије један вијек привремено одлучи за канабе-опције.

Те неке нахије, због којих се наша царевина сада зове „Ужа Турска“, назвали републикама. Па прогласили братсво и јединство, један вакат живјели као буразери. Па кренули да се побратиме, то јест – пробуразе.

Много фини инсани. Доста користе моје име. Гуланфера колико хоћеш. Гуликожа још више. Стално помињу и неког ефендију Гугла, не знам јесмо ли род какав.

Кад год сам ишао тамо, дочекивао ме Велики Везир, ефендија Тадијазоглу. Много фини инсан. Види се да је рођен у Сарајву.
Једино што ми не даде запалити наргилу. Ни у махали ни у крчми. Каже, такав хатишериф стиго из неког Брисела.

Него, последњи пут ме угости у Карађорђеву. Таман сам му поменуо да је Црни Ђорђе правоснажно осуђен у нашем суду и погубљен, те да ми нисмо тражили да нам га испоруче, него само главу његову, кад ме ефенди Тадијазоглу убеди да је то зато што ће то месташце да буде погранично. Између нас и хабзбурговаца. Моји талири у мој буђелар, моја пура у моју ћасу. Да не кажем –у мој чанак.

Једино што ћемо боју морати мијењати. Све нека жута. Она раније била црвена, да је остала, било би таман. И звијезду имала, само полумјесец додаш.

Кад овај пут дојаргамо гдје смо били, биће нам лакше. Раније нас у походу заустављали каури Крајишници, они крупни, са балванима. Не дадоше нам ни до Загорја прићи а камоли равну Виену освојити. Сад нам, вала, неће сметати. Онолики инсани, а осетљиви на промају и олују посебно. Разишли се што по свијету, што по дуњалуку србскоме.

Народни бакрачи све заступљенији. Раја сиромашнија него кад смо ми били. Сви купују на вересију.
Мој добри султану, какве ми аветиње бијасмо! Узимасмо само десетину од сваке нафаке. Сада имају неки харач кога зову ПДВ. Он готово дупло већи. Па неке акцизе, па провизије. Има да уживамо кад се вратимо.

Наша музика никад није ни одлазила са Балкана. Наша јела такође. Само што су дали нека чудна имена. Не могу да им утувим да ћевапи нити су бањалучки нити сарајевски, него јунећи.
Наше серије гледају као омађијани. Шехерезада их баца у дерт. Један вакат су били мало застранили, па вољели ашик кадуне Есперансу и Касандру, али сада ни мукает.

Наш еглен се дивани и даље. Јесте да су мало побркали, па причају и некакав егленски. Не знају да он нема везе са нашим егленом. Него, највећа незналица испао њин максуз пендрек-ефендија, неки Ивица. Довео неке мусафире на Калемегдан, па им реко да то значи Бојно брдо а не Бојно поље.

Направили неке справе и само буље у њих. Зову их Виндоус, и то ћемо морати под хитно да мијењамо у нашки, то јест- Пенџер.

Услови за данак у крви су идеални. Сами га дају. Ђеца им сама иду у јабану да робују и на брзину забораве и име и завичај свој. Само што их не односе у сепетима на коњу. Одводе их у неким чезама са коњским снагама.
Вјеру не мијењају за вечеру, него за хамбургер.

На Сави и Дунаву све неке дереглије. Али, не плове нигдје, нема ни капетана Мише ни крмади ни соли да шверцује. Понегдје буде нешто слично соли, бијел прах, али ситнији.
На тим дереглијама, дернекују неки млади јапалаци и фиштекуље. Нема крмади али им брњице остале, па их протурају кроз нос, обрву, или чак усну. Играју трбушњак до зоре, ко да си у харему. Само што не играју за наш ђеиф и сеир, него за ефендије из западних земаља, почев од Словеније.

Једино ти, честити Султане, очекујем неких проблема са правом прве брачне ноћи. Снаше се нешто попишманиле, па се не удају младе. А какав ти је мерак да ти доведу младу од 3 банке? А да ти дође чедна, немој ни сањат.
И још морају аге добро размислити: Овде су почели да склапају нове бракове, гдје се ефендија хевта са ефендијом. И онда, када се узму, нећеш знати кога од њих да позовеш да ти уљепша ноћ.
Можда је најбоље да их позове обојицу.

Али, то нек сваки ага одлучи по свом ћефу.

Твој одани Паша Гул.

МОЈ БЛОГОПОЧЕТАК

Да не кажем "Бложе, помози!"

Да прокоментаришем овај скорашњи конверт। Не Здравков, него "Винокуће".
Наравно, у целој причи нису битни концерт као концерт.
Ни зависник као зависник.

Него, што би рекао мој идол Тирке, битну су као парадигма. За неке људе, менталитет, животне критеријуме.

Па, да видимо овде има ли каквих запажања...

Музо моја, душу згреј ми
крилима нек Пегаз маше
па опева драгу Ејми
и елите вајне наше,

што ВИП ложи и џет-сету
показала где им место
исмејала у пакету
сву елиту и још ресто.

Kао да је дошо Присли
скупили се да јој пљешћу
ал’ убрзо сви покисли
да не кажем и реч жешћу

и тропар је наспрам свеца
изрека ми стара сину
тако нешто није Цеца
приредила Конузину.

ИВЕР - помало аутобиографска песма

ИВЕР

Од свих мука и свих зала
где баш ова да ме снађе
да сам треска што је пала
далеко од своје грађе?

Кад је знано одвајкада:
Ивер пада где је клада.

Какав сам то ја преседан
судбу кунем, Бога хулим
што талогу том сам предан
да окончам с лишћем трулим?

Срца крута и озебла
размишљам о својој коби
да сам осто део дебла
шта од мене постало би:

макар пармак тора овч’ег
ил' вратнице на појати
или онај тужни ковчег
где ће мрца опојати,

ил’ пракљача којом праља
на камену платно мрешка…
Излишна је прича даља
сам по себи – ја сам грешка

чим не служим више ничем
но изреку да поричем
ону што ме сад прогања
што не падох близу пања.

Покрепале снове вучем
у безнађе наду палу
да ме скупе с неким лучем
у фуруни за потпалу,

да с њим букнем, па да затим
у пепео пређем сињи
да се више не инатим
тој изреци што ме кињи.

Нек машице луг разгрну
кроз решетку прође црну
гар ивера који паде
далеко од своје кладе..