ОМАЖ ДРАГОСЛАВУ АНДРИЋУ, МОЈ СКРОМНИ ПРЕПЕВ ОГДЕНА НЕША

Давно сам читао "Штихове" и "Смешну смешу", и не сећам се како је Андрић превео ову песму. Па сам се нескромно ја окушао:

The Purist
I give you now Professor Twist,
A conscientious scientist,
Trustees exclaimed, "He never bungles!"
And sent him off to distant jungles.
Camped on a tropic riverside,
One day he missed his loving bride.
She had, the guide informed him later,
Been eaten by an alligator.
Professor Twist could not but smile.
"You mean," he said, "a crocodile."

Мој препев:
ЧИСТУНАЦ

Упознајмо Професора, др. Твиста

Научника који савешћу блиста
Надзорник викну: "Безгрешан колега!"

у далеку џунглу посла њега

из кампа на обали у тропском месту

један дан изгуби дивну невесту

тужне му вести стигле у шатор

да ју је појео алигатор

Професор, с осмехом, задржа стил:
Хтели сте рећи – крокодил!

НОВИ ЗИЛОТИ И ХРИШЋАНСКА ПАТЊА

Раније сам написао песму "Трпиона" где се питам је ли тачно да је патња једина сврха нашег доласка на ову планету.
Чини ми се да су неки ревносници погрешно схватили неке ствари...

НОВИ ЗИЛОТИ

Када клонеш, нађеш се на дну

када ти згасну зубље

уместо да ти наду дадну

они те гурну још дубље,

у понор тонеш безизлазни

таман да сврнеш с памећу

а они дробе о греху и казни

и још ти кривњу намећу.

и оно мало душе ти плеве

крив си за све и свашта

за све грехе, почев од Еве

то добри Бог не прашта

мора да се каје и плаче

покуњи главу у крило,

у греху те, кажу, мајка заче

је л’ другог начина било?

(Да ли је завете кршила брачне

док се мучила да те зачне?)

Безосећајно, хладно, сурово

прете ти страшним небеским силама

ко да си са самим врагом шурово

и Бога гађао шиљатим вилама,

и тако те гнусно киње, скоро те

прогласе чак и лудим

спаси ме Боже такве пороте

Ти ми директно суди.

Не могу више о овој теми

догори преко ноката,

на земљи ствари Боже поспреми

без ових адвоката.

ШИО МИ ГА ЂУРА ЗА НОЋ ВЕШТИЦА

Прослависмо и тај типично „наш“ празник. Апостол Лука се можда пита зашто га запостављамо, кад се није одрекао Христа као Петар, нити је био подозрив као Тома.

Пре неку годину, организатори поменуте прославе штампали су тачно 666 карата. Нису знали да та ноћ нема везе са сатанизмом. Нити је посвећена слављењу вештица, него терању истих, и везана је за неки догађај од пре неколико векова.

Питам се да ли су све нове чланице  ЕУ пожуриле да овај празник усвоје, као што смо га ми пригрлили.

Нисам гледао фамозну „мапу пута“, тако да не знам да ли је пут у Европу поплочан добрим намерама или добрим тиквама.

Да не буде забуне: Не спадам у некакве вестернфобе. И мислим да се од англозападњака може много, баш много тога доброг научити и усвојити. Само, ми и даље прихватамо само њихове фразе, неке манифестације и права педера. Али се пелцер њихових манира слабо прима код нас.

Нешто размишљам о тим нашим „халовенцима“, да их тако назовемо. Баш ме занима да ли је иједан од њих, на путу до прославе, успорио на зебри да пусти пешаке, као што се ради у земљи из које тај празник долази. Или су пак намерно ишли до ивице тротоара, да испрскају  народ, што је овдашњи манир.

И, да ли на послу, улици итд, ти наши халовенци имају енглеске манире? Да ли поштују пословни ферплеј, како с епоштује на западу? Знају колико се послова тамо заврши на основу телефонског позива, факса и остало, без брда документације, печата итд? Јер, тамо постоји пословни ферплеј , па нико неће да ризикује своје место у пословном свету, тек да би неког прешао. Не кољу људи вола због киле меса.

А колико наших „халовенаца“ има манир да некоге „прејебе“, онако по нашки?

Рецимо, на том западу, пекар је већ око 7 сати  увече скинуо цену свих пецива на неких 10-ак динара, да не остану непродата. А његов српски колега, остави их за сутра, да их ујутру још једном стави у рерну и прода као свеже.

Ни један власник фирме, или шеф, на западу, неће раднику рећи „Знаш ли то ко је овде шеф?!“. 

Без обзира на евентуално богатство, неће понизити некога ко нијње тип-топ обучен.

Макар реда ради, тамо нико не избегава да изговори, оне 2 речи прогнане из српског речникаћ речи  „хвала“ и „молим вас“. А реч „изволите“ неће, попут нас, сликовито заменити питањем „Шта хоооћеш?“

Не пратим те ријалитије, али се смем заклети да су и фармери и ВБ укућани достојно прославили Ноћ вештица. Рекао бих да сам сигуран да је целовито понашање и једних и других у енглеском маниру, али нећу то да кажем, пошто ми се ионако замера да умем да будем црнохуморан до цинизма.

Замислите да ми постанемо нека важна петља у свету. И замислите Немце, Енглезе и остале, како почињу да славе Славу или секу бадњаке, да би исказали своју љубав према нама. Таман посла!

Сходно својој ширини, биће позитивно радознали да се упознају са туђим обичајем. Ако их позовеш, доћи ће, узети учешћа (нарочити о конузментском делу прославе). Може им се свидети. Али, никаква одушевљеност их неће натерати ни да помисле да тај туђи обичај усвоје као свој.

"Сан" од Љермонтова у мом препеву

Данас је годишњица страдања Љермонтова., па да поставим његову песму „Сан“ коју сам се охрабрио препевати.

Испала је помало пророчка...

СОН

М. Љермонтов

В полдневный жар в долине Дагестана

С свинцом в груди лежал недвижим я;

Глубокая еще дымилась рана,

По капле кровь точилася моя.

Лежал один я на песке долины;

Уступы скал теснилися кругом,

И солнце жгло их желтые вершины

И жгло меня - но спал я мертвым сном.

И снился мне сияющий огнями

Вечерний пир в родимой стороне.

Меж юных жен, увенчанных цветами,

Шел разговор веселый обо мне.

Но в разговор веселый не вступая,

Сидела там задумчиво одна,

И в грустный сон душа ее младая

Бог знает чем была погружена;

И снилась ей долина Дагестана;

Знакомый труп лежал в долине той;

В его груди, дымясь, чернела рана,

И кровь лилась хладеющей струей.

САН

 препев Милка Грбовића

У подневној јари долине Дагестана

лежах, у груди ме погоди тане,

још се пушила дубока рана

по трагу крви искаапане.

Лежах ја сам на песку долине;

литице се над мојом надвиле главом,

Сунце је жегло жуте врхове њине

и мене; ал’ ја сам мртвим сном спаво.

И усних у огњеном сјају пуном

пир завичајни у вечери снене,

младе жене са цветном круном,

у веселом кикоту помињу мене.

Ал' у том жагру њен глас не чух

замишљена, сама, у томе сутону

у тужан сан њен млади тонуо дух

Бог зна у какве ли бриге утону.

И она је снила долину Дагестана;

са знаним јој телом у долини тој;

из чијих груди се димила рана

и млаз крви се хладио на њој.

ТРЕЗВЕЊАК ПЕВА МОКРОЈ БРАЋИ

Свака вам к’о Његошева, на свом месту

што имамо вас геније, Богу хвала

ал’ би редом љoснули на допинг тесту

брже него што падате крај астала.

Ви лочете шта стигнете, где то иде?

Па глумите неку фелу алојебну

а спорташу када нађу стероиде

забрану му доживотну одмах ребну.

Кад се збућка коњак, вино, мека брља

лосиони и патоке, све ђутуре,

из ибрика дух изађе кад се трља

а ви духа измамите из чутуре.

Ружица вас, кобајаги утрнила

а ви, тобож нежне душе, попут плиша,

па сад за вас нема ништа сем црнила

не видите ништа бело (осим миша),

одваљени ко пармаци с трулог пресма

ко ће више небулоза да изрига

а раја се плахо зграни: Каква песма!

и настане трабуњава боем - књига.

И тако ви булазните, мртви пјани,

нашкрабате све што папир трпет’ могне

штампају се ови ваши папазјани

са третманом поезије антологне.

Ти што пјани у бирцузу ломе, руше

изгубљено и пијано друштво мокро

хватају се међусобно посред гуше

ко је коме у пијанству риме покро.

Забрани ли неко вама стимулансе

што воде на ону страну, иза мозга,

шта би тада испевали? Нема шансе,

од подине остала би само розга.

И трезнима живац спадне са багламе

и шапате неке чују из дна главе

ал’ не гасе те пожаре струком сламе

нит’ шаптаче пићем хоће да придаве.

Дохватите, али трезни лако перце,

па пишите песме праве, срок и верси

престаните да глумите квакосерце

препустите жалопојке некој Перси.

Са нама се натпевајте, при трезноћи,

макар било да се трчу кус и репат,

да видимо ко ће онда боље проћи,

и ко ли ће шашавије риме склепат’.

Све од базе кад се гледа, па нагоре

трезвењаци парнасовски држе кључић,

Његош, Бранко. Шилер, Гете... Па Тагоре

а на крају Милан Ракић...

... ја...

...Дучић.

ЈА У КАЗИНО ИДЕМ И ДОБАР САМ ЂАК

Збиља не знам зашто се дигла толика џева око књиге мог колеге по перу Благоја. Наговара децу да се кладе на Нолета. А никога не жуљају квоте за клађење да ће БТ бити премијер!

Погледајте тираже књига поезије: једва 500 примерака. Овако, књига има да надмаши тираже неких знаних нам списатељица, а можда ће бити читанија од Карлеушиних колумни.

Који је најпросперитетнији крај у данашњој БиХ, некада Елдорадо у СФРЈ? Не знате?

Велика Кладуша!

Где извире мушка вода? У месту Кладањ.

Шта каже народна изрека: „Ум царује снага (оп)кладе ваља!

Који је народни израз за најчистији извор? Наравно, кладенац.

Наша браћа, која негују словенске уместо западних речи, композиторе зову „(с)кладатељ...

А како се зове дан пре почетка Часног Поста? Наравно, Покладе.

Шта је ту нејасно?

*

Сетим се да је, пре неког времена, градоначелник Београда насрнуо на кладионице, ту најпрофитабилинију грану српске привреде, тражећи да се затворе кладионице које се налазе близу школа.

Тада сам му написао отворено писмо у вези затворених кладионица. Па да га се сада присетим:

Поштовани господине Ђилас,

Да кажем коју реч о вашој акцији у вези школа и коцкарница/кладионица (у даљем тексту: КК).

Лично, затварање КК ме неће погодити, све док не насрнете на државну кладионицу звану Лото, где ја сваке недеље вежбам оптимизам, очекујући да нешто добијем играјући две колоне. Остајем на две колоне јер нисам нека петља да бих уновчио сврставање у ону пету. А опет, играм „дивље“ колоне, јер обично имам проблема са системом, који год да је. Хоћу рећи, да од сваког система добијем само „двојку“. А овако, са две колоне, понекад налети тројка. Не баш она црна.

Значи, да лично, као појединац конзервативно-патријархалног типа, могу да подржим Вашу акцију.

Међутим, буни ме следеће: Странка којој припадате, прокламовала је безрезервни и 101% -тни прагматизам, профит, корист, успех и сличне ствари. А школе уче нечему малкице другом. Рецимо, уче ђаке поштењу, а поштене треба протерати у цркве и манастире. Ваљда зато ничу цркве на сваком ћошку.

Елем, ако је до прагматизма, шта мислите о једној другој опцији: Да, уместо КК, затварамо школе које су преблизу КК?

Аргумената има не сијасет, него сијагем-меч:

1. Буџетски

Школе су буџету терет и крње исти, уместо да га пуне. А од КК би држава могла узети лепих пара, кад би неко смео/хтео да то тражи од истих. Замислите само како би нас ММФ похвалио за смањење јавне потрошње!

2. Људска Права, да не кажем „дечија“

Колико знам, у КК сви иду добровољно. А у школу како ко. Има ту и принуде.

Сви у КК иду пуни наде и оптимизма. А гледајте ујутру јадне ђаке: повили се под тешким торбама, присилно пробуђени у 6 сати, безвољни, једва се вуку.

Могле би НВО за људска и дечија права да се мало позабаве кршењем права детета тим трауматичним раним буђењима, терањем у школу итд.

Такође, није ми познато да неко бежи из КК. А погледајте ђачке девнике, колико неоправданих изостанака.

Школе гњаве родитеље, разним родитељским састанцима, данима отворених врата, ванредним доласцима. Нисам чуо да је икад службеник КК рекао неком играчу: „Нека ти родитељи дођу сутра да попричамо о твојој ситуацији“. Заправо су и родитељи добродошли, ако ће и они да одиграју понеку.

Зађите по школама са идејом да исте затворите. Биће ту негодовања, али богами и одушевљења. Има да вам кличу и прогласе вас за Највећег сина, ако не баш целог народа, онда барем овог града.

А да јавно зађете по КК и да кличете да се затворе, провели бисте са као Тома Здравковић, кад је једном у кафани запевао:

„Затворите све кафане, нек се моја душа смириииии“.

Душа му се смирила касније, али се тог момента једна флаша смирила на његову главу.

Ако добро размислимо, нису КК и школе толико супростављени појмови. Пре бих рекао да су понекад, на известан начин, комплементарни. Допуњују се. Заправо, можда се понекад у школама постављају здрави темељи кладионичарске логике. Знате оно кад просветар не тражи мито од родитеља. Него родитељу ђака са мали милион јединица каже: „Да се кладимо у 500 евра да вам дете неће понављати!“

Наравно, среди он да се поправе јединице, а родитељ неће да буде преварант, него плати поштено изгубљену опкладу.

На крају, сетим се Мике Антиће. Кад у „Гаравом сокаку“ један ђак размишља: „Ако испред пекаре виси велика кифла, испред вулканизерске радње гума, испред браварске виси кључ, зашто онда испред школе не виси учитељ?“

ПОЛА ВЕКА ОД БРАНКОВОГ СТРАДАЊА

ПОЕЗИЈУ СВИ ПИШУ
Бранку Миљковићу

Речи које се на вечност ороче
чкиље у вечној душевној тмини,
рођени песниче, случајни пророче
визија ти се обистини:

Слобода не може доћи до речи
ни надјачати свеопшту ларму,
јер сужањ, док о њој вречи
није ни свестан да је у јарму.

А ево, када најзад свану,
уместо песме, ја бих плако,
јер ми је дошла ко со на рану
нисам те, Слободо, замишљо тако!

У општем светском бућкуришу
шта ли се нама заломило?
Да поезију сви данас пишу,
пера у руке хватај гомило!

Као кладу их на раме прти,
крени на поетске акције радне,
ви, душом крти, а даром шкрти
пишите што вам на памет падне!

То чиме се руља напаја
не знам је ли песма или олуја,
за сваки случај, између вапаја
песништву појем „алелуја“.

НИ ЗИМЕ НИЈЕСУ ШТО СУ НЕКАД БИЛЕ

Стојсерски блуз

Ма какве зиме, ово су љета
спрам оног чуда и зимотворине!
Требала нам је читава чета
да прти или да гаца торине.

То зимуштине бијагу, људи!
И да вам причам, ко би ми вјерова?!
свуноћ од силне циче и студи
рафално пуцала стабла церова.

Заждије сјевер с Градине рошаве,
све изнад неба сврдлицу диже,
због њега данас буре и кошаве
пате од комплекса врједности ниже.

Та студен збратими мачку и кера
не да откида, реже ко блањом
смрзнуту живу из топломјера
вадили па се кликерали са њом.

Леденице се уз оџак диме,
свега га заките, налик цвијећу,
кад жена стисне музари виме
у крављачу млечне коцкице слијећу.

Ко пелцер нам се снијег прими
површи клеке, јеле и оморе,
због наших зима чак су Ескими
хронично патили од љубоморе.

Немо’ш да нађеш котар и подине
од силних сметова и кијамета,
Ћедо-мраз каснио по пола године
шлајфале му лигуре усред намета.

*
Ово ти зима?!
Ма, јес врага!
Ни виђело зиме, хајде, не драми!

Онда смо масовно пишали с прага
а оно друго?
- не знамо сами....

ПРОРОЧАНСТВО МАЈА

Шта је, препали сте се чињенице да се мајански календар завршава са овом годином. Ево вам решења те мистерије:

На Андима живело племе Маја
то беше плахо паметна раја
бистра до јаја. (А тек од јаја!).

Један анатом небеских тела
још тада рече „Терра ест Стела!“

поређа клинoве и камене плоче
па календар будући клесати поче

резбари, клеше, куцка и сецка
миленијум је велика рецка
а столеће она малецка

а све између удараца
он у будућност поглед баца

виде за векова сто шездесет
да ће календар да се „reset“

јер ће то бити година нулта
следбеницима Христовог култа

и тако он штема ли штема
истроши плочице. Више их нема

а доста исклесо, што јесте-јесте
до две хиљаде дванаесте

иште још плочица, да још цепка
ал’ рече једна Мајица крепка:

Мани се једном те мацоле
руке ће данима да те боле

знаш да ће људи тадашњег света
имати боља, гвоздена глета

што би ти више ко манит груво
за даље датуме боли те уво

и нека настане злокобни тајац
што је ту стао паметни Мајац

кад календара виде свршетак
мислиће људи црни петак

чeкaјућ’ децембар двадесет први
ледиће им се жиле у крви (*)

ала ће ту да буде вуне
када сви почну гаће да пуне...

(*)

Виши ниво страха од леђења крви у жилама