ПОЕЗИЈУ СВИ ПИШУ
Бранку Миљковићу
Речи које се на вечност ороче
чкиље у вечној душевној тмини,
рођени песниче, случајни пророче
визија ти се обистини:
Слобода не може доћи до речи
ни надјачати свеопшту ларму,
јер сужањ, док о њој вречи
није ни свестан да је у јарму.
А ево, када најзад свану,
уместо песме, ја бих плако,
јер ми је дошла ко со на рану
нисам те, Слободо, замишљо тако!
У општем светском бућкуришу
шта ли се нама заломило?
Да поезију сви данас пишу,
пера у руке хватај гомило!
Као кладу их на раме прти,
крени на поетске акције радне,
ви, душом крти, а даром шкрти
пишите што вам на памет падне!
То чиме се руља напаја
не знам је ли песма или олуја,
за сваки случај, између вапаја
песништву појем „алелуја“.
Нема коментара:
Постави коментар