Љубивоје Ршумовић:
Над рукописом песама Милка Грбовића "ВЈЕТАР ПУШЕ С ГОТОВУШЕ"
Ако би требало у једној реченици да искажем суд о песмама Милка Грбовића у овом рукопису, онда би то била подугачка реченица, сачињена од похвала, епитета, украсних придева, па богме и одушевљених ода.
Ипак, нећу га претерано и некритички хвалити, да га не покварим.
Рећи ћу професорски: Милко Грбовић је овим песмописом вратио дуг завичају. Учинио је то лукаво, у жанру аутобиографске историје, географије, геологије, антропологије, метафизике, педагогије, етике и естетике. И све то уримовано у савршеним строфама, језиком изненађујуће новим. Изненађујуће за оне који се први пут срећу са Милковим стиховима, али не и за писца ових редова, који је поодавно препознао у Милку ђаволски вештог версификатора. Шта он ради? Он враћа у употребу стари, зарђали српски језик и одева га новом позлатом, уграђујући га у нове поетске грађевине.
Милко Грбовић није славуј који не уме да понови ни једну своју песму, па сваки пут пева нову. Он пева "свој случај" на разне начине, разним језиком у разним поводима. У српској певанији тешко је наћи овакав ватромет римованог смисла, овакав фестивал хуморних обрта и овакву фискултуру духа. Можда Станислав Винавер има нешто од овога у преводу Раблеовог дела "Гаргантуа и Пантагруел", или у својој "Пантологији новије српске пеленгирике". Можда Миљенко Жуборски у својим фантасмагоричним дистисима. Или Благоје Баковић у својим лирско-епским двосмислицама. Не знам четвртог.
Љубоморан и гоњен стваралачком завишћу, морам наћи и неку ману овој свечаности језика. Мана је - што је све то добро у огромним количинама, па човек-читач има утисак да ће се удавити најслађим колачима.
Али, такав је и то је Милко Грбовић, јединствени, али необдарени жудњом за висином, песник који чека своје место за трпезом нашег песништва. Ја га кандидујем за чело стола, уз колегијални савет да нађе снаге и превазиђе своју, нимало црногорску инертност, стидљивост, или чак ловћенофобију, страх од штрчања.
На крају, опет професорски морам истаћи и сатиричну димензију ових стихова, који су слика оног горштачког менталитета, кога се са носталгијом сећамо, свесни да му повратка другог нема, осим у овој форми шале на свој рачун. И да се не понављам, закључујем: свака песма у овој збирци има главу и реп, а све заједно се безбедно уклапају у чувену Волтерову ослобађајућу пресуду, која гласи: "Дозвољена је свака врста литературе, осим досадне!"
Б Е С П Л Е М Е Н И К
Куда лоза племенска се ђеде?
- Самог себе прекорјевам често,
ни име ти не знам, чукунђеде,
а камоли кољено петнесто.
Поникао на Брду Гнијелом
забаталих наћве и ступове,
сад по граду престоном, Бијелом,
обилазим земљачке скупове,
да рашћерам свог незнања трину
и не бучем ко буновно теле,
ти земљаци што о лози брину
да ми кажу од које сам феле,
да звирнем у родословну ћагу
и племенском стопом се причестим,
...двае’с прво стољеће на прагу,
а ја се још бакћем с’ осамн’естим.
*
Г У Р А Б И Ј А
Од тетки, ујни, до кума, на бабине и славе
у обравнице се увјек спремали исти дари:
Сапун, ратлокум, пешкир и десет дека каве
и гурабија жута, мирисни колач стари
с локумом на средини, попут некакве круне
и кад идемо неђе и кад чекамо госте
мијесиле их увјек тежачке руке просте
ал’ поштене, вриједне, искрене љубави пуне.
Коме да дочарам сада шта су значиле за нас?
Ма какве данашње торте; мани ме фила и стила!
Осјећам ево и овдје, миришу и дан-данас
полице креденца старог ђе их је мати крила.
Живот нас расуо свуда, она нас брижна чека,
од свега највише брине шта ће да спреми ђеци,
- не брини, имамо свега, ако је фајда нека,
ал’ дах дјетињства врати, гурабије нам пеци...
*
... У крошњи ребара мојих све јаче пупи сјета
и расцвјетава нагло пред свако празнично вече,
затворим очи и видим шпорет који пуцкета
и лице мајке се зари док ђеци колач пече...
Мјесецу довикнем некад, када уздрхтим јаче:
Гурабијо небеска, ко ли те кришом наче?!
*
Ћ Е Х О Т И Н И
Ој Ћотино, зелена кобило,
кроз вирове бјес ти искипео,
стотину ме знојева пробило
док те нисам у пјесму припео.
Чешљаш гриву кроз густе раките
нариктана ко ваширске снаше
што ли теби пјесму не наките
бар пјесника имамо ко шаше?!
Ал’ бјежећи од сељачког жуља
поете се по свјету размиле,
туђе рјеке, пуне сивог муља,
ките својим римама од свиле.
Или оде, или тугованке,
али све се прославише давно,
крај Вардарот седело Јованке
- ој Мораво, моје село равно.
Опјевани по најљепшој мустри
Гружа, Сава, Дунаво студено,
чак се и Лим, Васојевић жустри,
преко везе у пјесму уден’о.
Сваку од њих зову вилом плавом,
тебе неком чангризавом стрином,
што се једном, и то с пуним правом,
завадила с’ оном кривом Дрином.
*
РАЊЕНА ЛОПТА
Што данас клинци немају чуке
но су безвољне мрцине лијене,
кад све добију без по’ муке
нити се радују, нити шта цијене.
Сјетим се лопти које сам ћув’о,
не бјеху то фудбали кожни, овак’и,
него крмеће прдало суво
ил’ гумењак “made in CHehoslovaki”
Колико лекција морах да грувам
да добро ђачке загријем клупе,
доносим дрва и стоку чувам
па да заслужим да ми је купе!
Једна лопта – једна година ђачка
да више иштем нисам ни писн’о,
лопта ми није само играчка
но живо биће, драго и присно.
Ко да ме и сад ошину муње
када се сјетим ужаса тог:
Ћунеш је јаче; она у жбуње
ђе спреман чека њен душман глог.
О, мука мојих, судбине црне!
Ђе се забоде, проклети трне!
Сваки ми живац на фронцле цјепка
(чудим се што ми коса сиједа)
накапљем мало “Тигровог” љепка
што крпи шлауф велосипеда.
Опљунчим рупу – клобук се диже
нит’ живљех нити поштено мријех,
Свевишњи на небесјах иже
за какав ме ово кажњаваш гријех?!
Да одскаче не може, ама ни мало,
но болно мљекне од сваког шута,
рупа је раздире ко ледину рало
док је убрзо цијелу прогута…
Умотам сузе у зебње повој
какве ми снакције кући пријете:
“Клисај се, сад се не надај новој,
шта с њима радиш, побогу дијете?!”
*
Још и сад често насрну на ме
кошмарни снови, уз леден зној,
и увијек исти актери драме:
гумена лопта и трн у њој.
Около еденски предјели вртни
ја се као судњој примичем ури,
издише лопта, рањеник смртни
а моја душа све из ње цури..
*
В О Д Е Н И Ц А
Пун амбар љета мину откако ништа не меље,
и јаз њен већ одавно обрасто травом и маком,
а жрвањ, дио по дио, у своје кућне темеље
узида домаћин неки, чак и камења лаком.
Прво су кров њен кутњаци времена зобали
кад клонуле му рогове нико не подуприје,
остаде само један, ту, на рјечице обали
гдје га препречи неко, да служи место ћуприје.
Вријеме, вода и људи носили греду по греду
и све лагано пређе у прах и црвоточину,
чак ни виле пред њом више коло не преду
нити вампири имају пред зору гдје да почину.
Осташе само зидине, голе, ко зубне шкрбине,
у њима пландују стада на љетној подневној вреви,
у оно мало хлада од танке гране врбине
што се од туге за њом смјерно ка земљи преви.
*
ТЕТКЕ
Од почетка пре почетка
настала је прво тетка.
Претјерујем? – Ма немојте
од ње нема прече својте.
Слушаш мајку, трпиш оца
- овде чврга, онде пацка,
чак и деда нешто звоца
и чантра док супу мљацка.
Некад вичу из све снаге,
не знаш ко на кога бесни,
а тетке су фине, благе,
ко анђели бестелесни.
Увек нађу нешто за те
скривено у тајне шкриње
све су тетке, то да знате,
витезови од кухиње!
Штрудла, крофна, ил' уштипак
увек срећу причине ти,
праштај кево, али ипак
ниси тетки ни принети!
Дјечијем су срцу миле
више него ујне, прије,
још када би долазиле
без ‘нолике дечурлије...
Ја са њима немам ништа,
али мама чила, хитра,
само гледа та деришта
и око њих ваздан титра.
Нек та дерлад једном схвати,
док ми се ко паун шетка,
она је прво моја мати,
па тек онда њина тетка!
*
М О Б А
Неђеља ил’ празник не ради се ништа
сем кад се у селу неђе скупи моба,
притежу се гривне, бапци и косишта
треба да се снага и вјештина проба.
Искупе се косци док још спава село
прије но се чују пјетлови и чактар,
вијећају одмах који ће на чело
козбаша да буде, ко чети барјактар.
Јер козбаша није смо да раскаша
него се његова поштује и чује
кад се белеђија потеже, кад флаша
када се предахне, када коса кује.
У глас зафијучу лепаре ко гује
исковане руком ковача Микаша
сикћу са наковња док их косац кује
али свака као по гувну прикаша.
Одмах крену шале и пјесме народне,
- зна се ко припјева, а ко започиње,
откос за откосом, неђе иза подне
кад упиљи сунце у дупље очиње.
Вакат је да ручак донесу планинке
с цегерима пуним, обравницом неком,
а на глави бронзин од црвене чинке
с вареником или кисјелим млијеком.
Домаћица врједна стиже са кћерима,
ни капљу да проспу, праве, ко стријеле,
на свакој је јелек или џечерима,
плетенице крију америнке бјеле.
Младе, а већ кадре снопове да жању,
бистре да крај мајке одавно укаче
љеб да замијесе, или патишпању
ил’ развуку јувке за пите сукаче.
Најстарија већ је стасала за просце
сама руво ткала, везла и исплела
смјерно млада двори, послужује косце
и разгони бубе и скакавце с јела.
А млади је косци погледима прате
док им љеб додаје ил’ долива чашу,
и једва чекају да се коса лате
да пред њеним видом потпраше козбашу.
Најмлађи се косац до извора спрема
косиш, воду носиш - исто се рачуна
коса жуља руке, а рамена брема
набрекла па тешка и кад није пуна.
*
Ударнички тако цио дан се грува
док не падну Чаир, Градина и Диљке
а љетње се сунце, ко балон, издува
набодено неђе Љубишњи на шиљке.
За данас је доста, ево ноћ је близу
из осоја свуда размиле се сјенке,
а изнад откоса, сложених у низу,
прдибабе почну своје теревенке.
Сумрак се са даном излизаним рве
док зрикавци жале милионе цвјетне,
растаје се друштво, до прилике прве
да се на ваширу ил’ на моби сретне...
*
*
ГОТОВУШИ
И нијеси неко село
да о теби пјесме појем,
али гдје ћеш, ситна пчело
но и ти за својим ројем?
И о горим пјесме слушо,
вредиш једне, Готовушо!
И ја сам ти неки житељ
да л’ по казни ил’ награди?
Као да те Сведржитељ
смандрљао реда ради,
к’о да му се дивит згрушо
кад те црто, Готовушо!
Са Градине режи сјевер,
сикће нека гадна зима,
огрћем ти, као ревер
ову ћуму својих рима.
Нисам као онај лола
што тугов’о у котару
и напис’о строфе пола
чекајући неку Гару:
“Вјетар пуше с Готовуше
нема моје Гаравуше.”
Или, на енглеском, у препеву Миломира Илића:
Или, на енглеском, у препеву Миломира Илића:
TO MY NATIVE VILLAGE GOTOVUSHA
You aren't meant some famous place to be
That I with my poems should adorn;
But what else can you do, my little bee,
But humbly follow your own swarm?
That I with my poems should adorn;
But what else can you do, my little bee,
But humbly follow your own swarm?
I've heard poems of less-known places done;
My Gotovusha, you are, too, worthy of one.
My Gotovusha, you are, too, worthy of one.
I am some kind of your resident, too,
Whether by punishment or God's grace;
You look as if the Creator created you
Clumsily drawing the features of your face.
Whether by punishment or God's grace;
You look as if the Creator created you
Clumsily drawing the features of your face.
It seems His ink spread thick and choppy apart
When like this He made you His work of art.
When like this He made you His work of art.
From the Gradina Hill, the wind blows cold
As if to herald some nasty winter times;
To shield you as if in warn lapels to hold
I enfold you in a bouquet of these rhymes.
As if to herald some nasty winter times;
To shield you as if in warn lapels to hold
I enfold you in a bouquet of these rhymes.
I am not some sort of a lollygagging chap
That would write a stanza of half a line
While brooding in the barn over his lap
And waiting for his Gara-Clementine:
That would write a stanza of half a line
While brooding in the barn over his lap
And waiting for his Gara-Clementine:
''It blows hard in the Gotovusha of mine,
I miss you, my darling Gara-Clementine.''
I miss you, my darling Gara-Clementine.''
