ИЗБОР ИЗ МОЈЕ ДРУГЕ КЊИГЕ - "НА НЕБЕСКУ ВАГУ"

                       
Ово је стилизована вага сербских душа, где се претежу оцило и веро. На слици су још увек у равнотежи, али је у стварности, веро однео превагу.  Еврo као симбол свега недуховног, материјалног...
          

Издавач књиге је Беозоврт, који је регистрован као установа културе и тиме има и право објављивања. Наравно вољом сада покојног Вука Бојовића, великог поштоваоца моје поезије. Из ове књиге, посебно су му биле омиљене песме „Исповест Пилатова“ и „Плач библијске удовице“.
                   
ПАНДОРИ

За вражији разбој, свуда добре потке
зло понизи добро, векове нам прокле,
ок римама видам на души буботке
поглед небу дижем, питајући: “Докле?!”

Одговор је мукла тишина што чујем
док свет гноји њиву под вражије рало,
извини, Пандора, просто не верујем
да све ово беше у кутију стало..


*
БОГОРОДИЦИ  ТРОЈЕРУЧИЦИ

             Неког су кучке а неког вучице
             дојиле у своме топлом наручју,
             а где смо ми сад, Тројеручице
да л’ следимо пртину псећу ил’ вучју?
                       
Бејасмо вукови, сад смо керови
што неке туђе оњуше прагове
некаква мрачна сила нам прерови
путеве наше, стопе и трагове.
                       
Нешто нам душу ко лешник крца
ко тег притиска, ноћу и дању,
па сами себи вадимо срца
и излажемо на вражјем пању.
                       
Ђаво их онда прецизним резом
за трен опрости с телима нашим,
па нам судбину прошара везом
чије се шаре и у сну плашим.
                       
Залуд нам косе чисте и беле
када смо изнутра препуни вашију,
да ли би руке чудесне хтеле
да опет у груди срца нам зашију?
                       
Ко што је Свецу рука прерасла
да срца наша опет се приме
јер, буду ли нам свима угасла
нећемо имати волети чиме.
                       
Знам, Мајко, није баш чест случај
да чудом ране зацеле љуте,
али те молим, бар нам откључај
те негве што нам видике муте.
                       
Два срца велика  имаш у грудима
препуна љубави ка рабу сваком
отми нас врагу, врати  нас људима
на душе наше ђаво је лаком.
                       
Што да ми будемо та сорта пасја,
што да се кола на нама сломе?
дај да нам образ опет обасја
             помзи Мајко, док имаш коме1
                       
Свети ти Јован руку од сребра
на дар приложи уз руке твоје,
ја срце прилажем под твоја ребра
пре но га ђаво узме под своје.


С А В И Н Д А Н

Свога најмлађег сина за круну мајка спремиће,
ал'  он би да је пастир народу, грешној стоци,
тако је некад било; Србија посеје племиће
а ничу јој и зрију њени духовни оци. 
                       
А шта ли сеје данас, какво јој семе ниче,
и у шта дозрева? - То ни Бог не зна сами,
тек, све што се испили, туђему царству кличе
и све страно и туђе ко неки магнет га мами.
                       
Стране речи  и књиге, слике, песме и игре
слике и шарене џиџе, пића и лебац пресни,
ко глуве кучке базамо, иштемо нови педигре,
корене чупамо своје, ко здраве зубе из десни.
                     
Некад нам ђаци певали Светоме Сави химне,
а сад љубичици, ружи  ил'  другој цвећки
зато нам сада села завесе гутају димне
а браћа браћи каме завлаче између плећки.
                               
Ко глупа ћурад нека, гневом и мржњом кљукана
о братска леђа меримо дужину  шипки и кочева
и нема других брата, сем Стефана и Вукана
а грдни чак  не знамо ни где су кости очева.
                       
Над чиме да нас мириш, има ли икакве светиње
у памет да нас призове и главе расхлади вруће?
кад лелек мајке не може, ни вреле сузе детиње
ни куће, знојем зидане, што пламте као пруће?

Не може боље ни  проћи ко прошлост своју пљуне
какве смо ложили ватре, нисмо се много опекли.
зарад нашег спасења, ти се одреко круне
а ми се тебе, Бога и самих  себе одрекли..

*
Ал'  да од себе пођем, то тражи  Књига Света,
да роду свом не судим за грехе и размеђа крвна,
и  пре но приметим трун што братском оку смета
треба прво да вадим из очију својих брвна.

И ја сам као пионир црвене везо мараме
и  заћорио за звездом што ме жестоко слага,
сад у ту мараму мећем тек кол'ко стане на раме
па са тим завежљајем  бежим са кућног прага.

У чијем оку је греда, а где је само трунић
има ко  ће да суди небеским аршином својим,
ал’ ја кад мислим на сутра, сав дрхтим као кунић
јер ово није још ништа, ја се и горег бојим.

Шта ли нас јоште чека, шта нови дан обећава
куд смо пристали овакви, с душама грубим и кртим?
Нисам рођен да народ изведем из тих мећава
помози Свети Саво, бар своју стазу да пртим..

*

БОЖИЋ МОДЕРНИХ ДАНА

Град на мравињак личи
куповна грозница хара
свечарски, нема збора
све шљашти и све блиста
свако купује, носи
теку потоци пара
све је у "Крисмас" тону
а нигде, заправо, Христа.
           
Свако даје и прима
испадне трампа чиста
и деца се радују силно
али не ради Христа
кога то клинци воле?
наравно - Санта клуза
чекају да се низ оџак
са пуним врећама спуза.
           
Пабови дупке пуни
у вече "Крисмас Ив"
журке у пуном јеку
све пјано попут чепа,
општа гунгула једна
где не зна нико жив
ко је ту чији партнер
а ко се коме шлепа.
           
Адреналин прокључа
док се минути круне
пољупци рафално праште
страсни се крици чују,
још само славњеник фали
да у свећице дуне
па да одјекне пљесак
и  Happy birthday to you!
          

...И нико живи не ферма
заветну поруку јасну
какав се ватромет спрема
обесној људској сорти
кад Христос опет сиђе
и многе свеће згасну
али некакве друге
не оне с дечјих торти...
                       
*
НА НЕБЕСКУ ВАГУ

Кад живи и мртви у Страшног суда часу
дела своја метну на небеску вагу
па Свевишњи види ко је на ком тасу
ко душу сачуво, а ко продо врагу

параграфе узме, поштене и чврсте
па нам свима редом по заслузи ребне
раздвојиће своја стада у две врсте
ко кад делиш коров и класове хлебне.

Па се нешто питам: У веку двадестом
што се ево своме примако фајронту,
ко ли ће све рајском отпловити цестом
а ко ће да плаћа грехе на свом конту?

Они што су досад кроз земаљску фазу
прошли; и чекају небеска решења,
не знам да л'  су зрели за рајску оазу
ни врлине њине, нити сагрешења.

Али зато слутим да у овом вакту
лицемерја, новца, насиља и блудње
кад све живо игра по вражијем такту
све нас чека исто следовање судње.

Колико је оних што су на све спремни
само да успеју у земном животу,
и за тренут само, за дан један земни
за сав живот греха испуцају  квоту.

Толико је људи  данас греху склоно
кол'ко год широка била адска цеста,
покрет у мрак вечни кад најави звоно
за толико грешних неће бити места.

Па кад Божја рука све земаљско потре
као ђачку креду потез мокре спужве,
биће много оних за вражије смотре,
ал'  зато у Рају неће бити гужве..    

*
А С Т Р О Л А Г И Ј А        

Кренула звезда чудном путањом
и три мудраца за собом води,
дођоше тако, идући за њом
до места где се Спаситељ роди.

Да Га, по  Божјем промислу датом
дарују тамјаном, смирном и златом.

*
Људе и данас мами глас
да дирају тајне шифре звездане,
тројица тражила људима спас
а ови данас вуку у бездане.

Код живог Сунца, по тами хода
данас тај људски, обесни род,
многима просто постало мода
да мало чачкају звездани код.

Када су алке духовне лабаве
уместо Сунца, сенка се слави
ил' ради пара, или тек забаве
свако се данас подзнаком бави.

На танан лед  лако навуче
све одговоре  већ има спремне
па ти обећа чаробне  кључе
ризница среће овоземне.

Ал’ да би сазно  капије где су
Сезама где ти душа залута
треба да добро одрешиш кесу
(пожељно нека страна валута.)

Јер, звездочатци нових времена
не дају дарове, ти дајеш њима
закажеш лепо, ту ти је цена
- данас и срећа тарифу има.


А људи не знају како изнутра
он ти жарачем по души џара
кад гата шта те све чека сутра
у вези посла, љубави, пара.

Не слутиш ни ти ни твој астролог
у какве сте се уплели вреже.
у чије гнездо стављате полог
и шта све може да се излеже.

По души остаје угрувље модро
кад с оним левим глогиње млатиш
џаба ти што те видовњак одро
тек прави рачун има да платиш...

*
М А Т Е Ј  5. 44.

Тешко је видети празну врећу
која на ветру усправна стоји,
још  теже молити Бога за срећу
непријатеља, душмана својих.

Много њих воду с мог жрвња одли
нагутах се кнедли  пуних горчине,
ал'  онда помислим: Људи ми подли
и нехотице услугу чине.
                       
Јер, да ми икад пружише шансу
сада бих можда у раскоши пливо
богат и моћан, као у трансу
и ко зна какав глумио ниво.
                       
Опоре душе, ко шипак незрео
ни осетио топлине дашка
у лажној надмоћи можда презрео
убогог раба и сиромашка.
                       
Пливо у сујети, људском мутљагу
- ко би ту бринуо за душе спас?
Слепо се уздо у своју снагу
не бих се сетио на Судњи час.
                 

          * * *
Овако, није се претрго нико
да ми бар мало дуне у једра
на понижења разна сам свико
много горчине свио у недра.
                       
Ал'  колко год ме, са презрењем
гурали неком степену нижем,
не знају  уз какве лестве се пењем
кад поглед наде у небо дижем.
                       
Упознах добро и јад и муку
и никад не бих на туђу стао,
но сваког дочекам широких руку
иако празних, да бих шта дао.
                       
Они  што ми трњем посуше путе
и међу  којима никада не сјах
просто ме гурају под твоје скуте
Ти, који јеси на небесјах...
                        
                       *

   ГРЕШНИК  ПЕВА  БОГУ
                                    - 1 -
Ја ти нисам нешто ревностан и одан
не целивам руку нафоре и жезла,
сумњама сам многим растрзан и глодан
у пићу и диму душа ми огрезла.
                       
Дангубим са друштвом неуким и простим
што сви скупа знају из Писма три ретка
нема силе да се наканим да постим
осим Бадњег дана и Великог Петка.
                       
Кажу причам више него што бих смео
к’о Дон Кихот водим неке битке гневне
место други образ - окренем се цео
али онда када каква сукња севне.
                       
Преко мојих уста пређу такве псовке
какве ретко када људске уши чуше
поставља ми ђаво многе душоловке
и ја се у сваку упетљам до гуше.
                       
Знам, не би ме Ноје примио у чамац
знам да на Твом Суду нећу проћи добро
да дрво познања буде и мој мамац
чисто сумњам да га и ја не бих обро...
                 
 - 2 -

Знам ја добро шта ми фали
али увек има ”али”..

Ако душу дајем ономе у најам
ја сам носим својих промашаја јарам
на свој лични конто своје грехе збрајам
и никоме другом невоље не стварам.
                       
Па ако већ нисам нешто преподобан
сам испијам чашу опору ко лимун
ни према ком нисам пакостан  и злобан
бар сам од те бољке безнадежно имун.
                       
Барем се не хвалим, у прса не бусам
да Твојијем огњем своју душу жарим
шта год да задробим, сам то лепо кусам
и само ја знадем како све то сварим.
                       
Сам за себе жањем све то што посејах
па када се тако зевзечим и клисам
ако негде неком на помоћ не бејах
никад нигде ником ни одмого нисам...
                 
 - 3 -

И тако се теби јавно не приклоних
али, с друге стране има много оних

што не раде ништа но се Теби моле
на сав глас се куну са Твојијем Сином
у ревности својој радо памет соле
свима који нису на нивоу њином.
                       
Показују радо у Светоме храму
како све то држе у маломе прсту
тако се уживе у Христову драму
ко да себе виде на његовом крсту.
                       
И тако се смерно пресамите цели
ко да им је вера од светачке већа
кад их видиш, мислиш: Па ови би хтели
сво земаљско бреме примити на плећа
                       
и све редом грехе окајати људске
почевши од оне Адамове жеђи,
ал’ кад им загребеш мало  испод љуске
није све баш светло испод сјајне глеђи.
                       
Па када их видиш кроз бистрију призму
како су им дела од речи далеко!
Огрезли у  злоби, зависти, цинизму
и тако густој мржњи - на коцке би секо.
                       
Не бих баш волео да зависим од њих
да ми нема дана без њихове зубље
јер би неко од тих зилота господњих
пружио ми руку - да ме гурне дубље...

                       -  4 -
Поред  свих осталих, сад и тај грех чиним
што поступке туђе мерим туђом вагом
али, откуд злоба у душама њиним
ако толко чезну за духовним благом
                       
Знам добро, Свевишњи, све је Твоја воља
знаш шта људи зборе, али и шта творе,
не знам да ли на нас гледаш само споља
или нам завириш под срчане коре.
                       
По људском аршину - ја сам врана бела
ал’ се ипак тешим и живим у нади
кад једном  на вагу ставиш наша дела
да судити нећеш само по фасади...


*

ИСПОВЕСТ ПИЛАТОВА   


Хришћанине,  њега куни,  он ти је
потписо пресуду Сину Божијем,  Христу.
Шта ти то требаде,  црни Понтије,
да своје име ставиш на вечно црну листу?


Већ две хиљаде лета срамота мене шиба,
на прсту моје судбе вечите кривице гривна,
спрам мене чак је и Нерон испао ситна риба,
ни на Стаљина маса није толико кивна.

Шта ли сам згрешио Богу да будем такве среће,
владара–негативца постанем вечни синоним?
Кад гледах своја посла, имадох послове прече
него да Исуса Христа на правди Бога гоним.

Римљанин бејах, странац; он њиног, јудејског рода
и што да их не пустим да сведу рачуне своје?
Не само што га ближњи за тридес’ новчића прода
него га рањеног после на трску сирћетом поје.

Кривице ја му не нађох, хтедох му дати шансу,
не верујућ нимало тој тужибаби Јуди,
али окупљен народ викаше као у трансу:
– Крив је, Пилате, крив је, распеће му досуди!

И маса, линчу склона, крете логиком крда
а ја немадох снаге да станем испред руље,
и одведоше њега до оног лобањског брда
и ту га распеше скупа са две некакве хуље.

*   *   *

А да сам јадан знао, да сам имао петљу
да испред руље станем, макар у прашини несто,
сада бих имао можда неку улогу светљу,
у Јеванђељу светом неко часније место.

Овако, сваке недеље, маше се Светих књига
и помену мој мандат, читајућ Символ вере.
Опрост и заборав прекри имена владарских љига
а са мог имена љагу ни време неће да спере.

 




Нема коментара:

Постави коментар