Ова књига је заправо проширено издање књиге "Вјетар пуше с
Готовуше", са доста песама из те књиге, попут "Гурабије",
"Баљена", Ћехотине" итд..., и са тридесетак нових песама у истом
духу, завичајно - носталгичном. Нисам је насловио као друго издање књиге "Вјетар пуше..." зато што је
ова објављена у Београду, код другог издавача.
Према томе, све песме из књиге "Вјетар пуше с Готовуше" налазе се и у овој књизи, па читалац који жели да се више упозна са садржајем "Завичајних бакви" може да погледа и песме из књиге "Вјетар пуше..."
Према томе, све песме из књиге "Вјетар пуше с Готовуше" налазе се и у овој књизи, па читалац који жели да се више упозна са садржајем "Завичајних бакви" може да погледа и песме из књиге "Вјетар пуше..."
Уместо класичне рецензије, у књигу сам ставио писма која су ми писали пријатељи
ван књижевно - критичарске бранше, у којим писмима су износили своје утиске
како су доживели песме из књиге, и што свему даје аутентичност и
непосредност....
*
ДЕСЕТ С ЛУКОМ
Каква је срећа владала када
кажу да и ја идем до града,
и већ се печеш на слаткој ватри,
нестрпљиво сваки титра ти дамар,
јес’ да ћеш шипчити сата два−три
ил ће ти тртицу жуљати самар.
Али се издржи, ко да закера,
водиће ме знам, биће пара:
у содаџиницу на боцу клакера
и нешто да купим код џиџара.
Али се збиља тек осевапе
када одемо до Рудара
ил Зеленгоре, на ћевапе
што цврче изнад ћумурног жара.
Нема салвета ни есцајга
али зар неко за то мари,
но чачкалицом, држ’, не дај га,
(и набадање има чари.)
А данас, ето у туђем свијету
роб сам зрневља и „здраве” хране,
строго се чувам, држим дијету,
без свега што ми доктори бране.
Нипошто ствари које гоје,
посебно пржене и надимљене,
мрљавим бљутави ћевап од соје:
једем ја њега – једе он мене.
Када се низ грло најзад преваља,
сâм се избори са мојом муком,
сјетим се тада старих Пљеваља
и некадашњих десет с луком.
Нема ти оне старе Таслиџе,
модерне ствари буде ти плашње,
кладионице, бутици, џиџе
без оне чари некадашње,
и сјета нека душом прошета:
сигурно још негде ћевапе пеку
ал без Кореје и Шареног ћошета
ни трага оном старом шмеку.
Није то суза, то је због труна
кад ми замиришу десет с луком,
без смока смажем пола сомуна
са сјетом, слатким мезетлуком.
*
ТЕК КАДА ТИ ОТАЦ МИНЕ
Дупли сонет о једној народној изреци
Тек када ти отац мине
одрасто си човек сине,
све до тада, благо мени
у његовој бићеш сени.
То не важи у времену овом
када свако прти себи путе,
нити живиш под очевим кровом
нит се склањаш под његове скуте.
Нит је отац твојој кући глава
кад од родне одвојиш се груде,
ни подстиче нити те спутава,
сам се бориш па како ти буде.
Све те мање нешто кући вуче
док тињају завичајне луче.
* * *
Родитељу када зене згасну
од жалости још ти теже пада
савест што ти нуди памет касну
и питање: где бејах до сада?
Са очију скинуће ти мрене,
дотадашње заблуде отрешће
кад питање у трену те прене:
– зашто ниси долазио чешће?
Кад у земљу спустиш ковчег дрвен
уз сабласно звечање грумења,
свестан будеш, савешћу сатрвен
да се ништа суштински не мења,
нити каквог сазревања има
одавно си међу презрелима.
РВАЊЕ СА ЗАБОРАВОМ
Невену Милаковићу Ликоти
Заборав окрутно успомене биште
и огрће скутом пелерине сиве,
али неке слике нађу уточиште,
у прикрајку душе остану да живе.
Ливаду живота где закосиш прву:
(кол’ко твојих љета – толико отава;)
док са заборавом сјећања се рву,
неке давне траке живот премотава.
И наједном видим, к’о на филмском платну,
давно знане слике као да ме прену,
врате ме у прошлост, ипак неповратну,
и бљесну и згасну у истоме трену.
И врате се опет у прашњаве ролне,
чекају стрпљиво у душе архиви,
а те слике драге и неретко болне
кажу да дјетињство још у мени живи.
Вериге са сачем и изнад њих панте
и креденац који наткрилило миље,
мирис гаса који сипају из канте
у лампу, и фењер који једва чкиље.
И незреле крушке, скривене у плашћу,
нагуране тамо да угњиле брже,
намазану кору алевом и машћу,
и шкрињу у којој нешто тајно држе.
И прољећни југо, и сјеверац оштар,
први кукуријек и љескове ресе,
онај слатки дрхтај када дође поштар
од својте нам драге писмо да донесе.
Мљекар у коме су поредане каце
и карлице, гдје се млијеко кајмачи,
дуге ноћи зимске кад се карте баце
да се види ко је у фирцику јачи.
Прстенање – игра ђе се прстен скрива
у чарапе или шарене приглавке,
и јецаји струне од коњскијег грива
од којег и данас дрхтим попут травке,
гнијездо осова иза трошних греда.
Клопара ли камен који жито меље!
И вретено које с кудељом упреда
пјесму младе преље и скривене жеље.
Мајчино плетиво и бабина натра,
основе и потке, сое, мотовила,
и чобанска или првомајска ватра,
бешика у којој мати нас повила,
и дрвени дубак гдје сам као беба
први се пут једном придиго на ноге,
мачка која миша нетремице вреба,
врапчија гнијезда и зечије логе.
„Да нам се дијете причести и слика!”
И осјећај када почне расти брада
и кришом се гледа у корице Чика,
кад се за цурама освртати поче,
и кад чујеш: „Види, кад се већ замомчи!”
Ни грамофон први, изгребане плоче
неће се предати заборава омчи.
Потоња сјећања вријеме заравна,
присјетиш се једва шта је било лане,
али оне слике и сјећања давна
никада не могу бити избрисане.
Кроз хридине душе, к’о кроз мореузе,
на крилима неке устрептале плашње,
сјећања ме плаве, а очи засузе,
блесну ситне искре среће некадашње.
*
А да не буде само тужних сећања, ево и ведријих
ЗАСЛУГА СНЕГА ЗА РАЗВОЈ ПИСМЕНОСТИ
Док истину многи гуше,
ја у људе спадам ретке
што признају мирне душе
писмености прапочетке.
Јер ја немам такву стегу
и не глумим неки ниво:
прва слова сам у снегу
пишомлазом исписиво.
Жутозелен запис рески,
прави, криви, дебљи, танки,
кад не беше тада свески,
ни папира ни цртанки.
Писо бих и сад по смету
без зазора и без стида,
ал кад пређеш педесету,
простата ти текст прекида.
Шта издаје,
тврда веро
да ли рука или
перо?
*
ЧИК
Увек је школско значило звоно
позив за школу, духовну храну,
ал како се ради, да простиш, оно,
тога не беше у наставном плану.
Зато је Чик користан биво,
новина наводно брезобразна,
за оно доба напредно штиво,
да се бар нешто о сексу сазна:
како се правилно са женском спава,
докле је предигра а кад се почне,
Драга Савета савете дáвā
уз приче ватрене и врло сочне.
Важно је било читати Чик,
тамо ти детаљна упутства пруже,
да не навалиш као дрчан бик
нити ко Добричин ратар из Груже.
То тада беше баш врхунац,
док деца кришом у слике буље,
псовали стари: „Жежен му сунац,
какве су ове фиштекуље?!”
Ту се девојке сликале голе,
гледаш у младо и лепо тело,
ал оно главно, да простиш, доле
никад се није видело цело.
Али се народ саблажњива,
шамар у лице чудоређу,
да видиш шта се после збива
када се неке границе пређу.
Тада је Чик био преседан
као извидница, припремо терен,
али је безазлен, смеран и чедан
кад је данашњим аршином мерен,
спрам данашње штампе, таблоида,
филмова, свуда секса к`о шаше,
џет–сет се рачуна ко год без стида
ногама или сисама маше.
Некад смо пламтели ко сува слама
кад нека само бедра раскрили,
а ове данас будибогснама
само кост, кожа и – полиакрили.
Лепота – за њих реч је страна,
зар су то естетски појмови наши?
И водитељке с малих екрана
мирoђије су у тој каши.
Опрости што грешни бејасмо, Боже,
и брезобразни, ту нема збора,
ал на шта се данас људи ложе,
па њима не треба казна гора.
Нема коментара:
Постави коментар