ИЗБОР ИЗ ШЕСТЕ КЊИГЕ "ПЕЧАТНИК"

     И ова књига је, као и "Двогласник" настала као "копродукција" са Милошем Јанковићем,  коме, од нашег упознавања до данас, неретко напишем реплике, утуке и сл. . Најчешће је то на тему његових песама, у којима је пречеста тема поетска изгубљеност, недостатак смисла, па му ја саветујем да пронађе неки смисличак
     За разлику од неких који се љуте када их "поткачим", њему се то допало и објавио је као књигу, а такође је "Печатник" заступљен и као део "Савременика", магазина који се шаље на готово 500 адреса по Србији, тако да ће за моју поезију чути неко и ван Београда, пошто данас ниједан издавач не ради ништа по питању дистрибуције књига изван престонице.

СУИЦИДНИК У РАТАМА

Сви смо ми у некој
јарузи дубокој
у властитој кожи
а хтели би вани,
тражимо сурогат
за духовни спокој
у молитви,
пићу
ил’ јога асани.

И песник одавно
посвађан са смислом,
све баца у блато
ко сви нихилици,
и са сваким стихом
– римом несувислом
тоне ка све дубљој
тежој неприлици.

А живци му пате
од српског синдрома,
сваки тера своје,
провалија зјапи,
док се Пегаз гица
као рага хрома
канџија јој крвнички
тетовира сапи.


Мислиш ли да неко
на то се баш прима
на вапаје, јецај
нас, духовних Курда,
знаш кол’ко им стало
до кошмарних рима,
мало им је њиног
властитог апсурда?

И док Србаљ чека
жутога Месију,
насуво се бријеш
наквашени брате,
сви живе на почек
и на вересију
а ти се, за инат
убијаш на рате.

С дужничком се кризом
свет васцели бори,
дужник се у лице
кредитору руга.
Зато и ти мало
с отплатом успори,
нек шизне небески
утеривач дуга.



Over yourself, dont cry
neither wet, nor even dry;
youve been like that ever since
you’ve been drinking the brandy ‘Quince’,
which now makes me think:
Between you and your drink,
there is some secret link
that in your glass makes you sink
much deeper than is any lake
-Shut up, Milko, for God’s sake!

*

ЋУТАЊЕ

Кад јасну слику о свету створим
и сместим је у прави рам,
тад немам порив много да зборим,
испуњен ћутим.
               Ћутим сам.

Кад шетам негде по мирној гори
смире ме шуме, небо и кам,
нема потребе да се збори,
испуњен ћутим.
               Ћутим сам.

И када крочим у свети храм
све време ћутим.
               Ћутим сам.

Али кад ми душом невоље тутње
и њихов ехо потмуло звечи
нису ми потребне самотње шутње,
но драгих особа мелемне речи.

Зато, кад седим са пријатељем
тада нисам ни ћутљив ни крут,
но са њим речима искреним дељем
са дрвета знања макар и прут.

Када бауљам по животној тмини
када ме мисли скрхају вране,
да чујем како се то њему чини
како изгледа неком са стране.

Да ли је сличну имао муку
како се са њом у коштац хвато?
Да један другом пружимо руку
зар пријатељи не служе за то?

Или њега нешто мучи? Зар
равнодушјем да га гурнем у блато?
Савет или утеху дарујем бар,
зар пријатељи не служе за то?

Са пријатељем кад се глагоља
није то пуко празнословије,
и када ћутимо кол’ко нам воља
ту ћутњу нека порука повије,

а кад се шутња предуга згруша
из ње нас уздах дубоки прене,
инстант опело очита душа
за речи увеле, неизречене...
 
*

ТРАЖЕЊЕ МАЛИХ СМИСЛОВА

Наново ти посустала вера
рефренујеш ко креја на грани
а ко те па на живљење тера
нити тера нити живет брани

песме ткане од душо–амбиса
између њих јурцаш слепи слалом
кад већ сонетни венац написа
замисли се над том магистралом

мислио је и Николић Вито
да је живот работа ћорава
ал на лопту стао, па се пито:
а шта ако нема заборава

смрт ил живот – питање куражи
за обоје треба јача воља
смисла нађе онај ко га тражи
ал не онај ко га тражи споља

кад осетиш кроз дамаре трнце
посипаш се пепелом и чађу
а некима озарења зрнце
сасвим доста да смисао нађу

док завидим газди на летини
њему смета залутали чичак
није живот сав у смислетини
довољна је ситница, смисличак

неко трпи муке неотрпне
ал му душа још није прокисла
од ситница које с муком штрпне
крпи наду и мозаик смисла


неког зари лебна седмокорка
неког неће ни пуна синија
и торта му кисела и горка
душу мами амбис унинија


кад год себе у очаје свалим
пре но лахор суицидја дуне
тешим себе циљевима малим
давиш среће када се испуне!

покопо сам давно идеале
све што никне, одмах закопривим
међу жаром зрем изданке мале
што ме држе да и даље живим

новом јутру зраке одашиљем
скидам тешки безнадежја јарам
озарим се ко снаша над миљем
бар толицни цветић кад нашарам...

*

ЈОШ МАЛО О СМИСЛУ

Слутим какви те ветрови туку
– на души чиреви црњи од пришта
али да твоју ишчитам муку
то ти помоћи не може ништа

само бих себе закопо дубље
у јаче вреже душа се сплела
кад нема тамо никакве зубље
која би водила изван тунела

боље да блејим ко неко бравче
или да бесан сатиром пеним
али нисам од оних што кукумавче
за својим смислом изгубљеним

више болујем ране мог рода
руине духовне и палеже
што се мој народ јевтино прода
и на ђавољу руду належе

сам себи тежи навлачи јарам
понизно свима шени ко куче
па живе ране на души џарам
због странпутица што ми сој муче

сјетовах причах мољах и псовах
ал  моје вапаје нико не слуша
сламка сам ситна међвихоровах
или по нашки: обична шуша.


А тебе би барем саслушо неко

више ти место на друштвеној скали

алпеваш огње којим се пеко
понешто имаш, смисао фали

познанства људи моћ или слава
тешко ће проћи кроз небеско сито
горе је кажу све то бадава
али шта с оним ко нема ни то?

Мало за срећу, то јесте факат
мозаика то су ситни делићи
али се каже: лакше је плакат
у Мерцедесу него у „Фићи“

у земљи у којој правило влада
неважно шта си битно је ко си
крст или карму ил врећу јада
како год звали свако сам носи

ад свуда влад, пакао, џенем
и свако гаца по своме калу
у жељи очајној да не скренем
окренем озбиљне теме на шалу

изрека народне, покоја песма
када се гледа са друге стране
попут кучина или повјесма
служи да души превијам ране

да их исцеле, као спориш
мрвице шале безазлене
ти можда другим ватрама гориш
не вреди теби што лечи мене.

*



У ДОМУ ВОЈСКЕ КОЈЕ НЕМА


Написана 2012 године., и бар се надам, једног дана ће бити славна попут оних скадарлијских сећања некадашњих боема. Наиме, док је био на статусу самосталног уметиика, Милош је окупљао  песникe, најчешће прекопута УКС-а, у Дому војске (бивши Дом ЈНА), или у Ђуриној кући, на Садарлији. 


Главни је јунак поетски лик

с издатих Nmти књига

сваку насловио са неки „....ник“
одбијач награда, због интрига,
и борац против књижевних љига
и разноразних шушумига,
свесни прималац бунтовног жига
врху УКСа живце динста и прига.

Када од жеђи осуши непце
и разбрекне као сува брема
окупи браћу стихоклепце
у Дому Војске (које нема),

што не знају шта би у животу
као рој досадних, безглавих мува
заузму јуришем стратешку коту
на којој се земља Србија чува.


Један се са трећим веком рве
и себи нектар одавно насу
када се  награде докопа прве
пре двеста лета у Врбасу.   
(Радомир Мићуновић, први добитник награде за младе поете, у Врбасу)

Tу је и звезда која не гасне
рецитатор врхунског стила,
лебом га хране жице гласне         
у кроз живот води она сила,
(Вицо Дардић)

и сатиричар, лонгплеј поета
ког мами тетрапак а не боца
по ганглијама свакоме шета       
вечито закера и нешто звоца,
(Милко Грбовић)

уредник трибине „Тачно у подне“
перјаник кло-кро поетског тренда
манекен за нове шешире модне
који  ŠKR ГУТ-ом зубе ренда,         
(Миљурко Вукадиновић, добитник "Ђурног шешира" за књигу ŠKR ГУТb или ШКР GUT)

па бивши уредник средом у Вуку
из равне степе дошли му преци
па тражи мирну и суву луку              
у вотки – руској највећој реци,
(Андреј Јелић Мариоков, аутор стиха "... ко најдужа руска река вотка")
и песник који расте до звезда
и који док чита – ушима мрда
када му она проради жлезда            
да нешто кресне – крене у брда.
( Петар Пајић )
 

Наиђу некад и узорни грађани
та наша нова поетска снага,            
а пре свих један магистар млађани
по Палилули правду што вага.
(Иван Лаловић, правобранилац)

С муњом у песници и у непцима
онај ког игром случаја запало
да, уз имање у равним Тепцима,         
наследи тојагу и поштапало.
(Раденко Поповић, који је написао књигу Поетика Поповог Поштапала)

Ту је и хроничар тужних збиља
што је страхоту опис’о ратну        
и мисли да га је Репин Иља
давно прореко на неком платну.
(Небојша Јеврић, који збиља личи на једног од бурлака са Волге)

Понекад крену расправе умне
са новинарском љутом алом,
који књижевне пише колумне
у листуна ниске гране спалом.
(Зоран Х. Радисављевић, тадашњи новинар Политике, сада у пензији)
*
Сви ту галаме и нешто дрве
али у трену настане тајац
кад викне онај из строфе прве
пуковник, контра – обавештајац,
такође, он је магистар вере,
дуња му извор созерцања,
а двадесетом када се спере
тад се све живо подаље склања.
Наравно, има завршну реч
у друштву ових песника лињих,
веже их скупа к’о малту креч
кад није њега ту нема ни њих.


.

 

Нема коментара:

Постави коментар