ИЗБОР ИЗ МОЈЕ ЧЕТВРТЕ КЊИГЕ " ДВОГЛАСНИК"



Ово је врло необична књига,  поетска пантографија, с обзиром да сам са српског на српски препевао 3 сонетна венца Милоша Јанковића. Ово је римовано објашњење како је књига настала:

ДВОГЛАСЈЕ

Како описати своје неспокоје
у времену овом поганом и пасјем?
Обичај је да се у дуету поје
али нас двојица ридамо двогласјем.

Мишљах да је светло на крају тунела
када риме видех у сонет коване
ал то чкиљи сјајем опсенарног дела
онај што у тунел ушо с друге стране.

На средини стали, ко у крајњој нужди
а иза леђа трозубац се шиљи,
кандило се наше никада не ужди
полијелеј просут, згажени фитиљи.

Вођени бесмислом, ко најјачим култом
чекали да трипут огласе се петли,
да нам Јанус на том полазишту нултом
бар одшкрине врата и мало засветли.

Махинално вођен неком силом вишом
кидао сам део од твоје кудеље
и преслицу твоју позајмио кришом
прео у маниру чобанице преље.

И намото тако на своме вретену
од мешане пређе неко своје клупко
џарајући душу у луг запретену
док сам грицко нокте и брадицу чупко.

Два вретена прела, а иста преслица
као Јанус са два истоветна лица...

*
А ово о књизи каже Душан Стојковић:
АВАНГАРДНИ ДВОГЛАСНИК

            Авангарда је жилава уметничка, књижевна воћка. Иако се стално пише о њеној смрти, она никако да одумре. Непрестано, као феникс, васкрсава. Буши рупе и тамо где се нипошто то не би могло очекивати. Понекад се толико камуфлира да је готово нико као авангарду и не уочава.
Двојица српских песника оавангардили су се тако што су Двогласником на сонетни венац насрнули. Сонетни венац је, царска песничка форма. Недавно преминули најзначајнији српски преводилац са мађарског језика уопште, Сава Бабић, уприличио је, у београдској Књижевности, г. 49, књ. 100, 3/4 (1996), стр. 370403, један експеримент. Он је окупио четрнаест песника и песникиња (Драган Јовановић Данилов, Ненад Грујичић, Милан Ненадић, Илеана Урсу Ненадић, Добрица Ерић, Мирослав Максимовић, Тања Крагујевић, Петар Вуков, Марија Шимоковић, Милосав Тешић, Благоје Баковић, Златко Красни, Слободан Зубановић и Рајко Петров Ного) који су, добивши, као полазни, по један стих чувеног Раичковићевог сонета „Камена успаванка“, написали „Сонетни венац“. Ако су они сонетни венац изнутра „ширили“ и продрмали, Јанковић и Грбовић су, својеврсним песничким двобојем, покушали да га и ближе и удаљују, ближећи га удаљују. Да покажу како он може постати двоглава хидра, а да оно што суштински јесте (пре)остане.
Мислило се, мисли се и даље, како је сонетни венац нека врста докторске дисертације коју песник брани. Ретко који је одбрани. Милош Јанковић је, држећи се у свом песниковању, углавном класичног везаног стиха, одлучио да се и са сонетним венцем порве. Пошто он ништа не ради на парче, оборио је на плећа неколико сонетних венаца.  Прецизно, и нимало случајно, три. Збрао их је у збирку Опсенарник (2012). Негде из прикрајка, осматрао је шта он ради Милко Грбовић, те се досетио да венце исплетене на српском наново исплете на истом нам матерњем језику. То, колико знам (но, теорисјко знање може бити крхко) никоме досад није пало на ум. Није било очекивано. У реду! Није нудило велике шансе да се успе. То већ није у реду! Добио се двоглави венац, попут борхесовских животињки које су препуниле његов, у сарадњи са Маргаритом Гереро, склопљен приручник фантастичне зоологије назван Књига о измишљеним бићима. Пред нама је двогласник, написали смо већ – двоглава сонетновеначна хидра. Може ли она да се креће песничким простором, а да не клецне и љосне? Прибележимо одмах може. И сасвим гордо. Ка небу воздигнуите главе.
            Сонетни венци су насловљени "Месечарник", "Прозивник" и "Потомник" (први и последњи икајући наслов несумњиви су неологизми, у Опсенарнику први је био насловљен „Лунарник“, а последњи – „Синовник“, промењена су сва три мота). Сваки је снабдевен катренским мотом. Први је позајмљен од Оскара Давича, други од Србољуба Митића, а трећи од Момчила Милошевића. Нипошто случајно, изабрани су песници дијаметрално различитих поетика. Да ли су наши песници допустили да их мотопесници ограниче макар имало? Убеђен сам да нису. Мота су послужила само као кров под којим се завргнуло сасвим слободно оро.
            Ударио јунак на јунака. Ударио песник на окамењену форму. На први поглед сизифовски поступак, али ако се до ловоровог венца приспе, тим је победа слађа.
            Први сонет првог сонетног венца права је поетичка објава. Песма је, и по Јанковићу и по Грбовићу, створена римованим стиховима који скитски надиру, песници су кротитељи очаја, лабудови покисли, самозвани видари који освајају немогуће дарујући нас, пијаном, омамом. Грбовић је, већ првим сонетом, показао како се не огледа у туђем огледалу. Знао је да мора не да се мири него немири, не да се дружи већ да се руга, не да се утапа већ да чекићем разбија. Наступа као што је Ниче чинио када се пред ранијим философима обрео. Но, за разлику од славног немачког философа, коме је циљ био да у парампарчад растури претходећу му мисао, Грбовић ствара напоредну, разговорну, несмирајну, покаткад свађалачку, дубоку узнемирујућу  поетску реку која тече уз, не уливајући се никад, и нипошто у. Јанковићев стих у главу пуну непотребних мисли премеће се у Грбовићев Досада ми главом гмиже ко стонога. Када Грбовић од Јанковића позајми покислог лабуда, овај ће остати (да простиш) без онога. Гомила ће се окрстити, појачано, руљом. Јанковић пева како стару рану песници замењују новом, а Грбовић ће то драконски пооштрити: Из зараслих рана нови гној покуља. Могуће које изгледивом је налик одједном је спознаја пљуснута из канте. И овамо и онамо утрнуле су усне, но код Грбовића жаоке истине заривене су у душу. Он је додао и  ресетовање од нуле. Његова песма управо на тако ресетовано личи. Али, на ресетовано које покушава да обнови слику коју је претходно раздрло до конца, исфронцало. Како с првом песмом, првог сонета, тако и са осталим сонетима овог и осталих венаца. Трка удвоје ка заједничком циљу. Препреке исте, техника прескакања различита. Одјек који није одистински ехо. Двогласје које остаје двогласје. Не може се промашити, не могу се песници побркати. Није им то ни био циљ. Хтели су да од бицикла створе двобицикл. Изгледа да сваки бициклиста вози у свом правцу, али, после свега, срећно пристижу на циљ.
            Удвојеним сонетним венцима витлају жестоке слике. Прави, експресионистички и футуристички, шамар (не)друштвеном укусу. Тотална језичка отвореност. Негирање како има забрањених речи. Ако надиремо, онда се морамо служити копљем и бојном секиром. Нема рукавица. Оне су мртве. Не само у песништву, већ на свакој руци.
            Сва су чула активирана. Има пљувања, слинављења, ригања... Без тога нема живота исцела. Одбачена су сва могућа ограничавања. Пребрисане међе. Слободни смо да телом кршимо обруче. Песници телом песме ломе бране које су око њих понамештане. Егзистенцијално. Израњамо из тмине, дробимо мрак који је по нама нападао.
            Да би се одвојио од песника чије му је дело предложак, Грбовић прибегава архаизмима, црквеној терминологији, интернетској азбуци. Обојица песнички оживљавају народне изреке. 
            Е да бисмо показали ширину и разноврсност (метафоричност, симболичност, надреалност, критичност, натуралност, апсурдност) песничких слика наводимо неколике примере. Најпре оне које налазимо у Јанковићевим венцима: и слушам како ми лелечу кости ("Месечарник, V"); стихови ми личе на месо црвљиво (Исто, VI); животу пребрз, за смрт сам преспор (Исто, IX); Постојим у инати себи, и другима, / као мера тешке, неизлечиве болести (Исто, XIV); док душа јечи као прошупљен мех ("Прозивник, XI"); смрт је једина достојна замена / за живот којем недостаје машта (Исто, XIII); пуштам да ме ништа ка нигде поведе, / лебдим понад хумке, са мојим именом, / у свађи са собом и својим временом ("Потомник, X"). Потом, Грбовићеве: Утвара ништине, као љута ала ("Месечарник, V"); Фронцле осећања крпим и ушивам, / к`о хирурзи врлим дамама химене (Исто, X); а знам да ћу брзо пр`нути у чабар (Исто, X); Људске душе стврдле к`о смола на смрчи, / капља једна тврђа нег` пушчано зрно ("Прозивник, II"); најдаље догура онај који гмиже (Исто, II); ал` ме мами неба плавичасти плех (Исто, IX); ноћи трују несанице плесни (Исто, XI); По мени ће се звати неки нови синдром ("Потомник, VIII").
            Песници допуштају да им, очито намерно, стих захрама. Збива се то стога што се или повећа или смањи број слогова, намерно се издеси цезури. То је шамар грацилној форми, атак на њу. Унутрашња напуклина. Песничко дисање налик на хроптање.    
            Разбија се окамењена сонетна форма тако што су поједини сонети складани од три катрена и дистиха.
            Понекад Грбовић директно преузима стих од Јанковића (нпр. тринаести сонети сонетног венца "Месечник" завршавају се идентичним стихомкод Јанковића само после три речи следи црта, која је код Грбовића изостала: код другог песника, пак, тај стих је засебна синтаксичка целина, дочим је код првог продужетак претходног стиха: сведочим да јесам и када ме нема).
            Сваки сонет централног, средишњег сонетног венца "Прозивник" и Јанковићев и Грбовићев отпочиње и окончава једнаким стиховима, те је, следствено томе, његов магистрале заједнички. Оквир, рам им је заједнички, тело различито. Другачије уоквирено истошћу. Другост против истости. Пробој, иако унутар уобручења. Откуцаји срца. Душа у телу.
            Последњи сонетни венац, "Потомник", грађен је тако што је Грбовић одступао понегде, помало (некад је само "померао" једну реч унутар стиха) или мало више, од последњих стихова у једном и првих у наредним сонетима. Извео је то када су у питању били последњи стихови  V,  VII, VIII,  IX, XI и XIII, односно први стихови за њима следећих сонета. Притом, већа одступања присутна су у завршним стиховима VII, XI и  XIII, а драстична једино на завршетку  IX сонета. Нормално, ово доводи до појаве два, нијансирано различита, магистрала. Грбовић, такође, нема акростих. Јанковић у њему именује своје синове којима посвећује "Потомника". 
            Обојица песника непрестано су пред очима држали "Трагичне сонете", али и остале сонетне творевине и читаво песничко дело трагичног Бранка Миљковића.
            Пред читаоцима је изазовна, преступничка, лудистичка књига. Она која је добрано протресла сонетни венац. Она која је проветрила устајали ваздух који влада мемљивим собама нашег песништва. Она која је откључала нови собичак унутар њега. После овог двогласника ништа у српској поезији, посебно у њеном сонетном одељку, није, илибаремне би требало тако да буде, исто.

                                                                                                        Душан Стојковић



Почетак другог сонетног венца




Део трећег сонетног венца





















Нема коментара:

Постави коментар