Прва књига, "ПИРОВИ ПОРАЗИ"
Рецензије: Матија Бећковић, Драган Лакићевић и Божо Глоговац
У своје време рецензије су уведене како би поуздани људи могли да увере надлежне органе да се не брину и да у књизи која се објављује нема ништа.
Пошто се још увек нико није сетио да рецензије укине, рецензенти би сада ваљало да увере читаоца како у рукопису који се објављује нешто има.
Одиста, ретко сам пишући рецензије у најновије време био уверенији да у неком рукопису нешто има као што је то случај са "Пировим поразима" Милка Грбовића. А то нешто је можда највише што може да има у првој књизи једног новог песника, с којим заједно делим ризик за његов излазак пред читаоце који ову моју реч могу лако да провере.
Матија Бећковић
Део књиге има на сајту
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/milko/sve.html
ЧАРНОВАЊЕ
Опет за нас колац шиље,
то баш нешто ново није,
под чије ћу ја окриље
где ћу сада, Арсеније?
Ко и онда, опет за нас
палацају исте змије,
како јуче, тако данас
пут под ноге, Арсеније.
Огњишта нам запретена,
стрњике нам голе труну,
на која нам сад вретена
судба преде црну вуну?
У чије ће сада јасле
да Марија сина скрије,
кад су наше свеће згасле
где су лучи Арсеније?
Испијени сумњом истом
одакле смо, ко смо, шта смо?
Док се други ките листом
ми још и не проклијасмо.
Ветар нас ко лако семе
свуд развеје и премеље,
други давно дигли слеме
ми немамо ни темеље.
Рана наша свеболећа
огрезла у живе красте,
шта за ова три столећа
ми не знасмо, а ви знасте?
Нити веру нит' неверу
не разлучих вактом овим,
на коме ћу ја северу
да свој усуд одјуговим?
На северу ти се згреја
пред југовом зимом љутом,
где је моја Сент Андреја
да ме згреје својим скутом?
Опет нам се видик мути
- и то знано од раније,
опет некуд маме пути
куд нас воде, Арсеније?
БОЖУРСКИ ЕГЗИЛ
Колона прогнаних бежи,
болесни, жене, деца,
у празној Самодрежи
прота молебан јеца.
Одговор фреске цвиле,
ни звоно више не бије,
беже духови, виле,
из кућних темеља змије.
Старца с краја колоне
хвата исконска језа,
призор из сумрака зоне
пред црквом Светога Кнеза.
Шиптарске деце група
вична мржњи и злоби
божуре руме чупа
па им корене дроби.
У трансу ритуала
у срцу јадне биљке
обесна рука мала
боде дрвене шиљке.
И док шиптарчад џара,
испуња крваву бесу,
дрхтава рука стара
божуре пуни у кесу.
Ако се игде скраси
невољник муком сморен,
негде, на некој тераси
гајиће прогнани корен.
...О, иже са небеси
што створи свет кроз Слово,
па шта још да се деси
докле да трпиш ово?!
Свети се моме соју
и јесмо сорте гадне,
зрели за казну твоју
што нам на плећа падне.
Хајд" што нам гасиш свећу
скамениш цркви звоно,
ал' што се светиш цвећу
- шта је скривило оно?!
Сваки ми грех наплати
мој, дедин, или очин,
али, те недужне врати
чији плаћају злочин?!
Док ридам ове риме,
клијају сумње клице,
ја дижем глас у име
божура - избеглице...
БАЛКАНЕ МОЈ
Дванаеста буди наду:
Османлије, хватај џаду!
Прекипела беше чаша,
харач, белај, јад и презир
ал' се знало ко је паша
ко је раја а ко везир
зазирао од кадије
он те тужи – он ти суди
ал' и то би сад радије
но збуњеног што те луди
испратише звона Турке
ал' победу не звоне ти
свуда ничу ко печурке
државице за понети
АЗИЈАТИ
Можеш се колико хоћеш
Европи под скут привијати
хтели - не хтели сви смо
у неку руку Азијати.
И није важно ко је
ту кукољ а ко слама
пет се векова дугих
Турци мешали с нама.
Колико наших снаша
силник облежо злурад
док јањичар српске крви
кући му правио Турад.
У се, пода се, на се -
то је лозинка наша
у сваком од нас чучи
по један мали паша.
Мало је оних што се
за какав пос’о гребу
важан је гушт и мерак
и оно "лези лебу".
Друштво, пиће и мезе
- има ли бољег шмека?!
Слађи ми десет с луком
од оног бљутавог "Мека".
А тек од пице не би
ни беба била сита
живео пресан бурек
и кромпируша пита!
Јевропејци ме наши
могу насуво бријати
ал’ ипак неће знати
у ком су колену Азијати.
Од Бронкса Босфор ми ближи
не само због тих веза
више ме запали чочек
од блуза, рока, ил’ џеза.
Поштујем колу и виски
али ја нисам тај ниво
сањам да подложим казан
процури, света шљиво!
Многу господу нашу
властити корени тиште
ал’ гени нису буве
па да их човек биште.
И могу сјајем сијати
бљештати сноб до сноба,
у себи претке убијати,
ал’ корен прати до гроба,
и сумња што ће сијати
жуља их, ко оков роба
у ком смо колену Азијати?
Ја ћу ти рећи:
У ОБА!!!
